Bilo je lepo videti ga u loži stadiona na kojem je ostavio neizbrisiv trag. Duže od decenije nosio je belo-crvenu boju kao igrač, ušao je u odbrani krug od 104 fudalera koji su zabeležili preko 100 nastupa za Vojvodinu. Da, uz njega ide prefiks “legenda kluba”. Ovo je priča sa Milanom Stepanovom.

Kako on oseća Vošu videlo se iz reči dok započinjemo priču…

– Moj klub. Nešto što volim ceo život i šta se nikad neće promeniti. Tu sam, dolazim na utakmice, sa klincima idemo na „zapad“. Vojvodina je institucija, ovo je mnogo veliki klub – počeo je razgovor momak koji je u 22. godini poneo kapitensku traku.

Pamti dobro svaki detalj od pre dve decenije:

– Dragoljub Bekvalac mi je dao traku uz reči da hoće da komandujem timom na terenu, da pričam stalno i da budem vođa. Uz dodatak, ako se jednom desi da me ne čuje, letim napolje. Jednom mi se to dogodilo na treningu, momentalno me je izbacio. Saigrači, od kojih su većina bili znatno stariji, slušali su sve bez pogovora na terenu. E, posle utakmica i treninga ja sam morao da slušam njih. Vraćali su mi „debelo“ za šefovanje na terenu – uz osmeh će Stepanov.

Internet je baza gde možemo da pronađemo more intervjua bivši sportista… Ne i Milana. Jedva smo došli do dve priče, od kojih je jedna da nikada ne bi prešao u beogradski klub.

– Zvali su iz Zvezda i Partizana, nekolicinu puta… Neke stvari se u životu ne rade. Znam ko sam, šta sam i odakle sam. Znam koliko volim Vojvodinu da nikada ne bi pomislio na tako nešto, a kamoli uradio. Što se tiče priče, nju sam uvek ostavljao za teren. Nikada nisam želeo da se pojavljujem u medijima, dajem intervjue…

A, ni na društvene mreže.

– Tako je. Nemam društvene mreže. Prilazili su mi ljudi da me pozdrave, kada videli su fotografiju sa utakmice Vojvodina – Grafičar, koja je objavljena na Instagramu kluba, a ja sam potpuno van tokova i svega toga. Trudim se i da mališani, koje treniram, kao i moja deca ne budu previše zavisni od društvenih mreža i telefona. Razumem nove generacije i sve, ali mogu da ostanem i van „trendova“ i verujte izuzetno mi je lepo i ništa ne propuštam.

Gde je danas i šta radi…

– Zadužen sam da selektiram decu iz Novog Sada za letnju i zimsku školu FSS. Uživam u radu sa mališanima. To je nešto gde sam se potpuno pronašao i nema veće sreće od toga da provodim vreme s njima i zajedno savladavamo životne i fudbalske lekcije. Prioritet naravno – škola i sve ono što ih očekuje u životu. A, onda fudbal. To su vrednosti uz koje sam odrastao i želim da klinci sa kojima sada radim idu tim putem. Ujedno radim i kao pomoćnik Radoslava Bataka u kadetskoj selekciji Srbije. Imam sjajan odnos sa svim tim mladim fudbalerima i uživanje mi je da učestvujem u njihovom sazrevanju. Prenosim im ono kroz šta sam prošao, napominjem gde sam grešio i šta sam sve naučio.

Kad smo kod budućih generacija, upravo to je postavljeno kao prioritet u budućem funkcionisanju Vojvodine.

– Tako i treba da bude. Moramo da radimo na tome. U moje vreme kada te pozove Vojvodina – „staje svet, ostavljaš mamu i tatu“ i krećeš na Veternik. U osnovnoj školi gde je išao moj sin, pozvala me je učiteljica da kao bivši sportista organizujem razredu sportski dan. Otišao sam na Veternik, dogovorio sa ljudim iz kluba da dovedem decu tu… Vošin autobus, postavljeni sportski rekviziti po terenu i pravac po razred. Znate šta su na kraju godine u sastavu svi napisali pitanje „Koji dan im je bio najlepši dan u školskoj godini“? Odlazak u trening centar Vojvodine. Primetno je, radi se i sada na tome, to treba da nam svima bude vodilja. Omladinska škola, sa pravim ljudima, mora da bude stub kluba.

Vojvodina danas i u vreme njegovih šest godina u prvom timu – nebo i zemlja.

– Sa ove distance kada gledam, to su bile najteže godine kluba, bez ikakve dileme. Pa, mi nismo imali ni upravu. Šest meseci nikog, ništa… Godinu i po dana bez ijednog dinara. Na neka gostovanja idemo kolima, potrpamo se u nekoliko automobila. Zašto? Nismo imali pare za autobus. A, ginuli. Mislite da je neko zbog toga slabije igrao? Kasnije se desila jedna situacija da me pozove tadašnji predsednik u kancelariju i kaže imamo za vas osmoricu plate, ostali za mesec dana verovatno dobijaju. Uzimam taj novac, odlazim na Vetarnik, kažem svima da imamo sastanak stavljam sve na sto i delimo na 25 delova. Sećam se da nam je na tribina bio i transparent „večito treći“, nije prijalo to navijačima što smo uvek treći… Zaboli me onda kada vidim danas neke stvari, klub finansijski stabilan, obezbeđeni maksimalni uslovi od strane predsednika Zbiljića, a na tabeli 7. mesto – otvoreno priča Stepanov.

Milanu je Vojvodina bila početna stanica ka sjajnoj karijeri, ona je mogla da bude i veća, ali…

– Ne žalim ni za čim. Imao sam neprocenjivo iskustvo da igram u pet država. Mogle su neke stvari da budu drugačije, ali u sportu je potrebno da se poklopi toliko faktora. Murinjo je dva put želeo da me dovede u Čelsi. Prvo posle EP za reprezentacije do 21 godine, a zatim i posle polusezone u Trabzonu. A, oni tamo ni da čuju da mrdem bilo gde. Posle u Portou, zadesila me je tragedija… Majka mi je bila na samrti, imala je još nekoliko sati života… Bio sam standardan u timu, posle pripremnog meča Bohum – Porto u Nemačkoj, vidim 15 propuštenih poziva od brata, javljam mu se, saopštava mi to. Pitam trenera za dozvolu da ne idem sa ekipom u Portugal, nego da idem u Srbiju. Odgovora „ne može“. Odlazim kod sportskog direktora, čim sam mu rekao o čemu se radi, organizuje mi privatni avion za Srbiju. Trener menja odnos prema meni kada sam se vratio posle nekoliko dana… Na jednom treningu okupljamo se na centru, a on me nešto pred svima proziva „E, vi Srbi…“, skačem hvatam ga za gušu. Fotografi sve slikuju, sutradan to centralna vest. Nisam dao na sebe. Platio sam cenu, skonjen sam iz tima, igrao sam samo Kup. I to na četiri meča bio sam proglašen za igrača utakmice. U finalu – nije me stavio uopšte u tim.

Gotovo pet godina u Turskoj… Za film!

– Otišao sam kao klinac, a nikada neću zaboraviti koliko sam naučio od Vahida Halilhodžića! Posle svakog treninga ostajao je po pola sata sa mnom i radio. Posle šest meseci neverovatno sam napredovao. Na kraju sezone, predsednik Trabzona mi je nabrojao tri legende kluba i izgovorio na kraju moje ime uz poruku “vas četvorica nikada ne smete otići u Istanbul”. Daje mi papir, napiši šta hoćeš, u Istanbul otići – nećeš. Toliki fantazima i ljubav prema fudbal… Možda jedino u Argentini to ima. Pobedili smo Galatasaraj posle decenije, sutradan, zaustavljaju mi automobil, odvlače u restorane, ne mogu nigde da se pojavim. Izgubimo četiri meča u nizu? Ne smem da izađem iz stana. Neverovatni su, zaista

.I za kraj – reprezentacija. Čuveni gol Hrvatskoj za pobedu 2005. godine u Zagrebu – 2:1 u baražu mladih reprezentacija. Nesrećan poraz u polufinalu EP, zatim prvi meč za Srbiju pod tim nazivom. Šest mečeva za “A” tim, a moglo je i moralo mnogo više.

– Imali smo dobru mladu generaciju. Pamtim mečeve protiv Hrvatske, koju su predvodili Eduardo, Modrić, Kranjčar… Dva put smo ih pobedili i otišli na EP. U grupi su nas čekali Francuska, Nemačka i Portugal. Prolazimo dalje i na penale ispadamo od Ukrajine, ispromašivali se… Bio sam uvršten u idealni tim EP, a ujedno proglašen među 10 najvećih talenata u Evropi. Seniorski tim, debi protiv Češke, kasnije nismo uspeli da se plasiramo na Ep kroz kvalifikacije… Klemente je bio selektor, a posle toga je došao Đukić. Tada više nisam dobijao poziv.

A, kada se podvuče crta: Mečevi protiv Ronalda, Mesija… Sudari sa Liverpulom, Mančester junajtedom, dve titule sa Portoom, činjenica da ni danas ne bi mirno mogao da prošeta u Trabzonu koliko ga ljudi tama vole. Velika i lepa fudbalska priča.

– I najvažnije, početak i kraj svake priče, moja Vojvodina – zaključuje Milan Stepanov, legenda kluba iz “Srpske Atine”.

Govori pet stranih jezika

Dok nam je pričao dešavanja iz Trabzona i opsesiju tamošnjih ljudi za fudbalom pomenuo je neke razgovore s njima. Na pitanje na kom jeziku dobijamo odgovor – „turskom“. I to nije sve. Atipično za sportistu, Milan govori neverovatan broj stranih jezika.

– Slovački, engleski, turski, portugalski i španski. Gde sam god bio od prvog dana sam krenuo u učenje jezika. Slovački zbog majke, a ostale tokom fudbalske karijere. Išli su mi jezici…