Било је лепо видети га у ложи стадиона на којем је оставио неизбрисив траг. Дуже од деценије носио је бело-црвену боју као играч, ушао је у одбрани круг од 104 фудалера који су забележили преко 100 наступа за Војводину. Да, уз њега иде префикс “легенда клуба”. Ово је прича са Миланом Степановом.

Како он осећа Вошу видело се из речи док започињемо причу…

– Мој клуб. Нешто што волим цео живот и шта се никад неће променити. Ту сам, долазим на утакмице, са клинцима идемо на „запад“. Војводина је институција, ово је много велики клуб – почео је разговор момак који је у 22. години понео капитенску траку.

Памти добро сваки детаљ од пре две деценије:

– Драгољуб Беквалац ми је дао траку уз речи да хоће да командујем тимом на терену, да причам стално и да будем вођа. Уз додатак, ако се једном деси да ме не чује, летим напоље. Једном ми се то догодило на тренингу, моментално ме је избацио. Саиграчи, од којих су већина били знатно старији, слушали су све без поговора на терену. Е, после утакмица и тренинга ја сам морао да слушам њих. Враћали су ми „дебело“ за шефовање на терену – уз осмех ће Степанов.

Интернет је база где можемо да пронађемо море интервјуа бивши спортиста… Не и Милана. Једва смо дошли до две приче, од којих је једна да никада не би прешао у београдски клуб.

– Звали су из Звезда и Партизана, неколицину пута… Неке ствари се у животу не раде. Знам ко сам, шта сам и одакле сам. Знам колико волим Војводину да никада не би помислио на тако нешто, а камоли урадио. Што се тиче приче, њу сам увек остављао за терен. Никада нисам желео да се појављујем у медијима, дајем интервјуе…

А, ни на друштвене мреже.

– Тако је. Немам друштвене мреже. Прилазили су ми људи да ме поздраве, када видели су фотографију са утакмице Војводина – Графичар, која је објављена на Инстаграму клуба, а ја сам потпуно ван токова и свега тога. Трудим се и да малишани, које тренирам, као и моја деца не буду превише зависни од друштвених мрежа и телефона. Разумем нове генерације и све, али могу да останем и ван „трендова“ и верујте изузетно ми је лепо и ништа не пропуштам.

Где је данас и шта ради…

– Задужен сам да селектирам децу из Новог Сада за летњу и зимску школу ФСС. Уживам у раду са малишанима. То је нешто где сам се потпуно пронашао и нема веће среће од тога да проводим време с њима и заједно савладавамо животне и фудбалске лекције. Приоритет наравно – школа и све оно што их очекује у животу. А, онда фудбал. То су вредности уз које сам одрастао и желим да клинци са којима сада радим иду тим путем. Уједно радим и као помоћник Радослава Батака у кадетској селекцији Србије. Имам сјајан однос са свим тим младим фудбалерима и уживање ми је да учествујем у њиховом сазревању. Преносим им оно кроз шта сам прошао, напомињем где сам грешио и шта сам све научио.

Кад смо код будућих генерација, управо то је постављено као приоритет у будућем функционисању Војводине.

– Тако и треба да буде. Морамо да радимо на томе. У моје време када те позове Војводина – „стаје свет, остављаш маму и тату“ и крећеш на Ветерник. У основној школи где је ишао мој син, позвала ме је учитељица да као бивши спортиста организујем разреду спортски дан. Отишао сам на Ветерник, договорио са људим из клуба да доведем децу ту… Вошин аутобус, постављени спортски реквизити по терену и правац по разред. Знате шта су на крају године у саставу сви написали питање „Који дан им је био најлепши дан у школској години“? Одлазак у тренинг центар Војводине. Приметно је, ради се и сада на томе, то треба да нам свима буде водиља. Омладинска школа, са правим људима, мора да буде стуб клуба.

Војводина данас и у време његових шест година у првом тиму – небо и земља.

– Са ове дистанце када гледам, то су биле најтеже године клуба, без икакве дилеме. Па, ми нисмо имали ни управу. Шест месеци никог, ништа… Годину и по дана без иједног динара. На нека гостовања идемо колима, потрпамо се у неколико аутомобила. Зашто? Нисмо имали паре за аутобус. А, гинули. Мислите да је неко због тога слабије играо? Касније се десила једна ситуација да ме позове тадашњи председник у канцеларију и каже имамо за вас осморицу плате, остали за месец дана вероватно добијају. Узимам тај новац, одлазим на Ветарник, кажем свима да имамо састанак стављам све на сто и делимо на 25 делова. Сећам се да нам је на трибина био и транспарент „вечито трећи“, није пријало то навијачима што смо увек трећи… Заболи ме онда када видим данас неке ствари, клуб финансијски стабилан, обезбеђени максимални услови од стране председника Збиљића, а на табели 7. место – отворено прича Степанов.

Милану је Војводина била почетна станица ка сјајној каријери, она је могла да буде и већа, али…

– Не жалим ни за чим. Имао сам непроцењиво искуство да играм у пет држава. Могле су неке ствари да буду другачије, али у спорту је потребно да се поклопи толико фактора. Мурињо је два пут желео да ме доведе у Челси. Прво после ЕП за репрезентације до 21 године, а затим и после полусезоне у Трабзону. А, они тамо ни да чују да мрдем било где. После у Портоу, задесила ме је трагедија… Мајка ми је била на самрти, имала је још неколико сати живота… Био сам стандардан у тиму, после припремног меча Бохум – Порто у Немачкој, видим 15 пропуштених позива од брата, јављам му се, саопштава ми то. Питам тренера за дозволу да не идем са екипом у Португал, него да идем у Србију. Одговора „не може“. Одлазим код спортског директора, чим сам му рекао о чему се ради, организује ми приватни авион за Србију. Тренер мења однос према мени када сам се вратио после неколико дана… На једном тренингу окупљамо се на центру, а он ме нешто пред свима прозива „Е, ви Срби…“, скачем хватам га за гушу. Фотографи све сликују, сутрадан то централна вест. Нисам дао на себе. Платио сам цену, скоњен сам из тима, играо сам само Куп. И то на четири меча био сам проглашен за играча утакмице. У финалу – није ме ставио уопште у тим.

Готово пет година у Турској… За филм!

– Отишао сам као клинац, а никада нећу заборавити колико сам научио од Вахида Халилхоџића! После сваког тренинга остајао је по пола сата са мном и радио. После шест месеци невероватно сам напредовао. На крају сезоне, председник Трабзона ми је набројао три легенде клуба и изговорио на крају моје име уз поруку “вас четворица никада не смете отићи у Истанбул”. Даје ми папир, напиши шта хоћеш, у Истанбул отићи – нећеш. Толики фантазима и љубав према фудбал… Можда једино у Аргентини то има. Победили смо Галатасарај после деценије, сутрадан, заустављају ми аутомобил, одвлаче у ресторане, не могу нигде да се појавим. Изгубимо четири меча у низу? Не смем да изађем из стана. Невероватни су, заиста

.И за крај – репрезентација. Чувени гол Хрватској за победу 2005. године у Загребу – 2:1 у баражу младих репрезентација. Несрећан пораз у полуфиналу ЕП, затим први меч за Србију под тим називом. Шест мечева за “А” тим, а могло је и морало много више.

– Имали смо добру младу генерацију. Памтим мечеве против Хрватске, коју су предводили Едуардо, Модрић, Крањчар… Два пут смо их победили и отишли на ЕП. У групи су нас чекали Француска, Немачка и Португал. Пролазимо даље и на пенале испадамо од Украјине, испромашивали се… Био сам уврштен у идеални тим ЕП, а уједно проглашен међу 10 највећих талената у Европи. Сениорски тим, деби против Чешке, касније нисмо успели да се пласирамо на Еп кроз квалификације… Клементе је био селектор, а после тога је дошао Ђукић. Тада више нисам добијао позив.

А, када се подвуче црта: Мечеви против Роналда, Месија… Судари са Ливерпулом, Манчестер јунајтедом, две титуле са Портоом, чињеница да ни данас не би мирно могао да прошета у Трабзону колико га људи тама воле. Велика и лепа фудбалска прича.

– И најважније, почетак и крај сваке приче, моја Војводина – закључује Милан Степанов, легенда клуба из “Српске Атине”.

Говори пет страних језика

Док нам је причао дешавања из Трабзона и опсесију тамошњих људи за фудбалом поменуо је неке разговоре с њима. На питање на ком језику добијамо одговор – „турском“. И то није све. Атипично за спортисту, Милан говори невероватан број страних језика.

– Словачки, енглески, турски, португалски и шпански. Где сам год био од првог дана сам кренуо у учење језика. Словачки због мајке, а остале током фудбалске каријере. Ишли су ми језици…