Јозеф Велкер
Јозеф Велкер (1913. – 1995) био је фудбалер Војводине у периоду од 1937. до 1951. године и сматра се најбољем играчем клуба у периоду пре Другог светског рата.
Рођен је у бачком селу Шове (данашње Равно Село) и попут већине мештана из тог периода, био је немачке националности. Гимназију је завршио у Новом Саду, али је врло брзо и лако заволео фудбал и практично већ у свом тинејџерском добу знао је да ће му то одредити животни пут.
Када је имао 18 година, спазили су га представници УАК-а (Újvidéki atlétikai klub) и довели га да игра за новосадске жуте. Плавокоси момак, који је најчешће играо на позицији левог крила, често је пружао бриљантне партије против Војводине, те стога ни не чуди што је управа црвено-белих желела да га привуче да пређе у њихове редове.
Пред крај четврте деценије 20. века, Војводина је почела да ствара заиста моћан тим, од кога се очекивало да постане најбољи и преузме примат у читавој бившој Југославији. Из тог разлога, после доста напора, у јесен 1937. године, догодио се највећи трансфер у историји новосадског фудбала, пошто је Јозеф Велкер, тада један од најбољих фудбалера у држави, прешао из УАК-а у Војводину.
Јозеф Велкер
О томе да је ово био прави потез управе црвено-белих и о томе какав је утисак Велкер остављао као фудбалер, али и као човек, можда најбоље сведочи чланак објављен у “Спортској ревији”, 15. маја 1940. године:
“Велкер је навални играч Војводине, увек је један од најбољих играча. Сви остали играчи, па и они најбољи, могу толико да подбаце, да се једва виде на терену, док се Велкеру то ретко дешава. Он је мотор свог тима. Техничар ‘par excellence’. На утакмици Војводине јасно се издваја његова фигура са својом преданом, мајсторском, фер, а пре свега ефикасном игром. То је Велкер. Он представља футбалера, онаквог какав треба да буде прави футбалер, спортиста. Не протестује против одлука судије, не узвраћа на грубости противника и не препире се са играчима. У игри се и не чује, али зато се види више него остали играчи. Иако би по својим способностима могао да игра у сваком лигашком клубу, он до крајности скроман. А то баш у већини случајева није у нарави звезда. Велкер је најбољи, најдисциплинованији и најскромнији футбалер у Новом Саду. А по игри заслужио је већ одавно да игра у државној репрезентацији.”
Екипа Војводине из 1940. године
Нажалост, већ следеће године, Други светски рат се проширио и на Југославију, па је Војводини забрањен рад, а имовина јој је одузета. Велкер се налазио у својим Шовима, а немачке јединице почеле су мобилизацију војвођанских Немаца за своје СС трупе, те је и он одведен на регрутацију у Врбас. Међутим, чим му се указала прва прилика, побегао је и скривао се по околним салашима. Касније током рата, на чело УАК-а дошао је неко од шефова полиције, па је Велкеру понуђено помиловање у замену за то да поново заигра за тај клуб, што је и прихватио, чиме је спасао не само свој, већ и животе чланова своје породице. Да би избегли одлазак у логор, УАК-у су приступили још неколико играча Војводине: Марјановић, Плац, Аврамовић, Јовановић, Медарић и нешто касније Живковић.
Ипак, већ пред крај рата, почело се са радом на обнављању ФК Војводина и Велкер се већ тада вратио међу црвено-беле. За Војводину је наставио да игра све до 1951. године, када је клуб успео да избори пласман у Прву савезну лигу Југославије. Од црвено-белог дреса се опростио на утакмици против Сарајева, а са тог меча, остала је забележена анегдота коју је пренео Блажа Шокота из Бачког Доброг Поља:
“Чекао сам на улазу од стадиона да ме неко од старијих уведе јер нисам имао пара да купим улазницу. Док сам ту стајао наишао је Велкер, извадио паре из задњег џепа на панталонама и купио две улазнице. Једну за мене и једну за себе. Купио је улазницу за своју опроштајну утакмицу!”
Јозеф Велкер на гробу краља Петра II Карађорђевића
По завршетку каријере, одселио се у Америку код породице своје супруге Кети, коју је упознао још 1931. године, када је она била у посети Шовима. Заједно су провели више од шест деценија, а Велкер је преминуо 29. новембра 1995. године у Кливленду.