Danas je u užem krugu bivših saigrača i prijatelja i članova veterana FK Vojvodina održana komemoracija u čast Vladimira Rakića, nekadašnjeg igrača „stare dame“.
Prisutnima se najpre obradio predsednik Sekcije veterana FK Vojvodina Miladin Purać, koji je otkrio kako je tekao njegov fudbalski put.
– U Vojvodinu je stigao u leto 1966. godine, nakon što je „stara dama“ osvojila prvu šampionsku titulu, a debitovao je na američkoj turneji protiv meksičkog Kruz de Azul u pobedi rezultatom 5:0. Rakić je bio standardni član tima Vojvodine koji je 1967. godine stigao do četvrtfinala Kupa evropskih šampiona. Za Vošu je nastupao do leta 1969. godine, odigrao je 48 zvaničnih utakmica, dok je računajući i prijateljske utakmice odigrao oko 150 mečeva.
U dresu Vojvodine postizao je golove protiv velikih rivala, Partizana, Dinama i Hajduka i često je govorio kako mu je bila velika čast što je nosio belo-crveni dres, u timu u kom je polovina ekipa nosila i dres reprezentacije, a sportski direktor bio veliki Vujadin Boškov.
Osim za Vojvodinu, kao dečak je počeo u Slaviji, a potom je nastupao za FK Novi Sad u kom je prošao sve mlađe kategorije, a kasnije je iz redova „stare dame“ otišao u tuzlansku Slobodu. Karijeru je završio takođe u FK Novi Sad, a kopačke o klin okačio je 1976. godine. U ime Sekcije veterana FK Vojvodina, prijateljima i porodici izražavamo najiskrenije saučešće – rekao je Miladin Purać.
Njegov bivši saigrač i veliki prijatelj Stevica Maksimović ponosan je što je poznavao Vladimira Rakića.
– Ja sam generacija Vladimira Rakića, rođeni smo i odrasli smo u istom kraju Podbare i zajedno započeli fudbalske korake u pionirima Slaviji i kasnije prešli u FK Novi Sad. Njegova karijera bila je u usponu, igrao je u toj antologijskoj utakmici protiv Seltika, prvoj pod reflektorima na stadionu „Karađorđe“ koju je Voša dobila 1:0 i nažalost u revanšu izgubila 0:2. Nakon Vojvodine otišao je u Slobodu, ja sam bio prisutan kada ga je predsednik zagrebačkog Dinama ubeđivao da pređe u taj klub, ali je prelomila njegova ljubav prema majci i sadašnjoj supruzi Miri da ostane ovde, da bi kasnije otišao u Tuzlu, što je bio pogrešan korak. Nastupile su povrede i kraj karijere po povratku u Novi Sad. Kasnije se bavio trenerskim poslom, prevashodno u omladincima, a i u niželigaškom fudbalu u Novom Sadu i okolini. Bili smo nezaboravna ekipa, bilo nas je šestorica u društvu, a njegovim odlaskom ja sam sada ostao jedini – rekao je njegov saigrač i prijatelj Stevica Maksimović.
Za kraj, prisutnima se obratio bivši saigrač iz Vojvodine Vasa Pušibrk.
– Ja sam imao tu čast da budem njegov saigrač u zlatnom periodu Vojvodine. Poznavao sam ga veoma dobro, bez obzira na rivaltet i dok je bio u Novom Sadu, mislim da je to bio zdrav rivalitet. Proveo je u Vojvodini tri godine, što nije malo i ostavio dubok trag. Sve ono što smo proživeli kroz taj sport nas je ojačalo. Bio je skroman i povučen i nije želeo nikakav publicitet. Kada smo hteli da mu pomognemo, nije hteo ni da čuje, jednostavno, bio je takav. Zahvalan sam što sam imao priliku da se družim sa njim i da budemo saigrači – rekao je Vasa Pušibrk.
