Данас је у ужем кругу бивших саиграча и пријатеља и чланова ветерана ФК Војводина одржана комеморација у част Владимира Ракића, некадашњег играча „старе даме“.
Присутнима се најпре обрадио председник Секције ветерана ФК Војводина Миладин Пураћ, који је открио како је текао његов фудбалски пут.
– У Војводину је стигао у лето 1966. године, након што је „стара дама“ освојила прву шампионску титулу, а дебитовао је на америчкој турнеји против мексичког Круз де Азул у победи резултатом 5:0. Ракић је био стандардни члан тима Војводине који је 1967. године стигао до четвртфинала Купа европских шампиона. За Вошу је наступао до лета 1969. године, одиграо је 48 званичних утакмица, док је рачунајући и пријатељске утакмице одиграо око 150 мечева.
У дресу Војводине постизао је голове против великих ривала, Партизана, Динама и Хајдука и често је говорио како му је била велика част што је носио бело-црвени дрес, у тиму у ком је половина екипа носила и дрес репрезентације, а спортски директор био велики Вујадин Бошков.
Осим за Војводину, као дечак је почео у Славији, а потом је наступао за ФК Нови Сад у ком је прошао све млађе категорије, а касније је из редова „старе даме“ отишао у тузланску Слободу. Каријеру је завршио такође у ФК Нови Сад, а копачке о клин окачио је 1976. године. У име Секције ветерана ФК Војводина, пријатељима и породици изражавамо најискреније саучешће – рекао је Миладин Пураћ.
Његов бивши саиграч и велики пријатељ Стевица Максимовић поносан је што је познавао Владимира Ракића.
– Ја сам генерација Владимира Ракића, рођени смо и одрасли смо у истом крају Подбаре и заједно започели фудбалске кораке у пионирима Славији и касније прешли у ФК Нови Сад. Његова каријера била је у успону, играо је у тој антологијској утакмици против Селтика, првој под рефлекторима на стадиону „Карађорђе“ коју је Воша добила 1:0 и нажалост у реваншу изгубила 0:2. Након Војводине отишао је у Слободу, ја сам био присутан када га је председник загребачког Динама убеђивао да пређе у тај клуб, али је преломила његова љубав према мајци и садашњој супрузи Мири да остане овде, да би касније отишао у Тузлу, што је био погрешан корак. Наступиле су повреде и крај каријере по повратку у Нови Сад. Касније се бавио тренерским послом, превасходно у омладинцима, а и у нижелигашком фудбалу у Новом Саду и околини. Били смо незаборавна екипа, било нас је шесторица у друштву, а његовим одласком ја сам сада остао једини – рекао је његов саиграч и пријатељ Стевица Максимовић.
За крај, присутнима се обратио бивши саиграч из Војводине Васа Пушибрк.
– Ја сам имао ту част да будем његов саиграч у златном периоду Војводине. Познавао сам га веома добро, без обзира на ривалтет и док је био у Новом Саду, мислим да је то био здрав ривалитет. Провео је у Војводини три године, што није мало и оставио дубок траг. Све оно што смо проживели кроз тај спорт нас је ојачало. Био је скроман и повучен и није желео никакав публицитет. Када смо хтели да му помогнемо, није хтео ни да чује, једноставно, био је такав. Захвалан сам што сам имао прилику да се дружим са њим и да будемо саиграчи – рекао је Васа Пушибрк.
