Godina je 1965. U posleratnoj Jugoslaviji, i dalje živi mit o „velikoj četvorci“. Crvena zvezda, Partizan, Dinamo Zagreb i splitski Hajduk smenjuju se na šampionskom postolju tadašnje Prve savezne lige Jugoslavije. Tokom prethodnih 19 godina, nije se pojavio niti jedan tim koji je uspeo da prekine dominaciju „velike četvorke“, a onda se pojavila jedna čudesna generacija. U sezoni 1965/66, Vojvodina je osvojila šampionsku titulu ispred drugoplasiranog Dinama i trećeplasiranog Veleža.
Jedan od najzaslužnijih za tu istorijsku titulu bio je Silvester Takač, najbolji strelac Vojvodine sa 13 pogodaka na 30 utakmica u toj sezoni, od ukupno 245 golova na 426 mečeva tokom devet godina u prvom timu crveno-belih.
Kao najbolji strelac, sa četiri gola u tadašnjem Kupu evropskih šampiona, predvodio je Vojvodinu do četvrtfinala tada najelitnijeg evropskog klupskog takmičenja. U osmini finala, protiv madridskog Atletika, na najlepši mogući način se oprostio od svoje „stare dame“. Voša je kao domaćin pobedila u prvom meču rezultatom 3:1, a Takač je postigao prvi pogodak. U revanšu, Atletiko je slavio sa 2:0, pa se, prema tadašnjim pravilima, igrala i treća utakmica.
Tadašnji tehnički direktor Vojvodine Vujadin Boškov prihvatio je ponudu Atletika da se treći meč ipak igra u Madridu, umesto na neutralnom terenu. Da nije bilo Silvestera Takača, to bi možda bila kobna odluka. Atletiko je već posle šest minuta poveo sa 2:0. Takač je postigao pogodak za 1:2, a Voša je do kraja uspela da izbori produžetke, u kojima je Takač postigao i treći pogodak za preokret i konačnih 2:3, te tako obezbedio Vojvodini najveći uspeh i na međunarodnoj sceni, koji nijedna generacija „stare dame“ do danas nije uspela da ponovi. Nakon te istorijske pobede, Takač je potpisao za francuski Ren, a Voša bez jednog od svojih najboljih igrača i prvog golgetera, ipak nije uspela da eliminiše škotski Seltik, koji je kasnije i podigao pehar prvaka Evrope.
Ove godine, FK Vojvodina obeležava 55 godina od osvajanja svoje prve šampionske titule, a sećanja Silvestera Takača na taj veliki uspeh i dalje ne blede.
– Ima mnogo lepih uspomena na tu godinu, ali prvo što želim da istaknem je jako dobra atmosfera u ekipi i u klubu. Družili smo se, provodili vreme zajedno i van terena. To se odrazilo i na rezultate i na naše igre. Sećam se i naših velikih pobeda, kako smo „tukli“ Zvezdu 3:0 na poluvremenu u Beogradu, pa Partizan koji je te sezone igrao finale Kupa evropskih šampiona sa Realom. To je bila godina za pamćenje zbog mnogo toga – počinje priču Silvester Takač, koji se i 55 godina kasnije seća neverovatnih detalja iz perioda kada je nosio dres „stare dame“.
Vojvodina je prva razbila mit o tzv. „velikoj četvorci“ jugoslovenskog fudbala. Koliko je teško bilo postati prvi tim koji je osvojio titulu ispred Crvene zvezde, Partizana, Dinama i Hajduka?
– Mi smo imali cilj od prvog dana priprema. Zapravo, imali smo isti cilj i godinu pre, ali tada nije bilo toliko realno da budemo prvaci. Izgubili smo dve-tri utakmice i, što se kaže, tako su nestali ti naši snovi. Sledeće sezone, tog leta 1965, tadašnji direktor, legendarni Vujadin Boškov je imao najbolji prelazni rok. Bili smo jaki, ali su nas dodatno pojačali Brzić, Trivić i Savić. Uz dobar tim, postojala je i naša ogromna želja. Nije počelo sve tako bajno, jer smo u prvoj utakmici izgubili u Skoplju. Ali, kako je sezona odmicala, mi smo bili sve bolji. Pobedili smo Partizan u Novom Sadu. Tukli smo Dinama u Zagrebu, a jedno poluvreme promenilo je sve. Gostovali smo Crvenoj zvezdi u Beogradu i na poluvremenu smo vodili 3:0. To je bio ogroman uspeh, za nas prva i najveća potvrda da ne maštamo u prazno. Na poluvremenu, ušli smo u svlačionicu i bili smo bez reči. Posle te utakmice, bilo je jasno da moramo biti prvaci.
Te sezone, Vojvodina je osvojila titulu sa čak osam bodova prednosti u odnosu na drugoplasirani Dinamo, u vreme kada se za pobedu dobijalo samo dva boda. Šta je bio ključ uspeha tog tima?
– Da bi jedna ekipa bila dobra i da bi tim bio dobar, neophodne su tri stvari – predsednik i direktor kluba, dobar trener i dobar igrački kadar. To sve mora da se ispuni i da se poklopi da bi i na terenu stvari funkcionisale kako treba. Predsednik Aka Kovačević i direktor Vujadin Boškov su bili neviđeni autoriteti. Pored njih, niko nije smeo da zucne. Strogi, pravični, dostojanstveni i uvek na mestu. Trener Stanković je takođe insistirao na disciplini i na fizičkoj spremi. Mi smo nekada mogli da negodujemo, jer znate kako, igračima nije lepo da trče puno bez lopte, ali smo poštovali njegovu reč. Verovali smo da radi pravu stvar i on je verovao nama. To uzajamno poverenje i poštovanje prenelo se i na teren. Bili smo možda, igrački i fudbalski, u tom trenutku bez velikih imena. Od nas se nije mnogo očekivalo, jer kada igrate u velikom klubu, kao što je Real Madrid, onda se od prvog dana očekuje da budete prvaci.
Koje utakmice su bile presudne u šampionskoj trci, odnosno koje pobede su se ispostavile kao najvažnije u borbi za pehar?
– Mi smo toliko bili puni samopouzdanja da i kada smo gubili, nijednog trenutka nismo mislili da nećemo pobediti. Gazili smo sve rivale. Kao što sam rekao, Partizan je te godine igrao finale KEŠ-a, a mi smo ga pobedili oba puta. Zvezdu smo razbili usred Beograda. Tukli smo i Dinamo u Zagrebu. Te godine niko nije mogao da nas pobedi. Ti trijumfi su bili najvažniji. Tako smo shvatili da Vojvodina ne samo da može da se takmiči sa njima, već da može i da ih nadigra.
Sa 13 golova na 30 prvenstvenih utakmica, bili ste najbolji strelac prvog šampionskog tima Vojvodine. Šta je ono što Vas je najviše odlikovalo kao igrača i profilisalo kao jednog od najboljih fudbalera tog vremena u Jugoslaviji?
– Verujem da je presudno bilo to što sam još od malih nogu imao smisao da dam gol, iz svake pozicije. To je mnogo godina kasnije rekao i moj prvi i najbolji trener Franja Hirman, koji je bio centarfor i mogao je da nanjuši golgetere. Jednom prilikom sam ga pitao šta bi trebalo da igram, jer sam igrao desno krilo u Voši, pa centarfora u Renu, pa levo u Standardu, a Franja meni kaže – „samo centarfora“. Ja sam verovao da sam krilo i tako sam se i ponašao, jer nisam bio željan da dajem golove. Nije bilo beka kojeg nisam mogao da predriblam. Bio sam relativno brz, preciznije startan, jer sam u prvih pet metara svakom mogao da pobegnem. Od svog idola Toze Veselinovića, naučio sam kada i gde treba da utrčim, da osetim prazan prostor. On je bio velemajstor. Tačno je znao kada treba da utrči u dubinu, a ja sam to gledao i učio i učio. Šutirao sam penale i slobodnjake, mogao sam i levom i desnom. Međutim, mislim da me je najviše krasilo to što sam uvek pružao maksimum i na treninzima. Po godinama, možda u toj ekipi nisam bio najstariji, ali sam po stažu bio među starijima. Ako se kao takav ja zalažem na treningu, onda povučem i ostale sa sobom. Tako smo izgradili hijerarhiju. Te sezone sam, ni sam ne znam kako, bio najbolji strelac ekipe, a da mi to uopšte nije bio cilj. Ja sam uvek više bio srećan kada bih saigračima asistirao za golove.
Ne znam da li je to poznato i ikada objavljeno, ali ja sam u toj jesenjoj sezoni bio na radaru nekih stranih klubova. Dolazili su neki ljudi iz inostranstva i rekli su mi da dolaze da me gledaju treneri i direktori iz Rena, Marseja… Međutim, meni to niko iz kluba nije rekao. Novinar Tempa Jovica Veličković je bio poseban tip, pa sam od njega saznao, a njega su zvali francuski novinari da se raspituju o meni, jer su pisali da me želi Ren. On mi je diskretno rekao „pazi se, danas te gledaju“. Šta sam ja tad znao o tome i kako to ide. Jednom su me gledali protiv OFK Beograda. Trener Rena je došao, mi izgubili, a ja nisam bio ništa naročito. Drugo poluvreme su me stavili da igram centarfora i to prvi put, jer je njima bio potreban centarfor. Zato sam kasnije u Renu i igrao centarfora. Nakon toga, ubrzo idemo u Madrid. Predsednik Kovačević mi je tada rekao da će doći neki strani trener i da hoće da potpišem za njih. Još pre prve utakmice u Madridu, ja sam već potpisao za Ren. Možda ljudi nisu verovali da možemo da pobedimo Atletiko, ne znam, ali takvo je vreme bilo.
Osim toga što je imala najbolji tim, mnogi smatraju da je Vojvodina te sezone imala i najboljeg trenera Branka Stankovića, odnosno najbolje rukovodstvo, na čelu sa tehničkim direktorom Vujadinom Boškovom. Koliki je bio njihov doprinos osvajanju titule?
– Stane je dobio kvalitetne igrače na okupu i tog leta 1964. koji su posle godinu dana bili kompletirani dolascima Brzića, Trivića i Savića. On je odradio izvanredne pripreme. Fizički i moralno na najvišem nivou, uz dobru atmosferu, mi smo bili superiorni u odnosu na sve. Moral nikada nije opadao. Nije bilo utakmice kada smo mislili da ćemo izgubiti. Imali smo kvalitetne igrače, koji pre te titule nisu bili dovoljno cenjeni. I tada, kao što je verujem i danas, igrači iz Vojvodine teško su dolazili do reprezentacije, a svi vrlo dobro znamo koliko je bilo bitno biti reprezentativac. Stane i Vujke su napravili taj tim iz kog su kasnije mnogi postali reprezentativci. U to doba, najviše se pridavao značaj onome što su za tim uradili Boškov i Stanković, ali i predsednik Kovačević. Njihov doprinos je bio ključan, ali ništa ni oni ne bi mogli da generacija nije imala takav talenat, takvo jedinstvo, drugarstvo i želju da pobeđuje i postane šampion.
Što se tiče Vujadina Boškova, on je bio veliko ime, veliki fudbaler. Ja sam sa Vujketom igrao dve-tri sezone, ali nismo imali mnogo utakmica, jer je prvo morao u vojsku, pa je doživeo dva loma noge. Međutim, jedan sam od retkih koji je sa njim bio na „ti“. Samo da mi je jednom rekao „nemoj ti meni na ti“, ja bih promenio, ali on se nikada nije bunio. On je imao takvo ponašanje i autoritet, da zrači u svakom trenutku, svakom svojom rečenicom. Vujke je završio strašne transfere. To što je on tada na svoju reč verovatno uspevao tada ni bogatiji klubovi ne bi mogli. Kasnije je i kao trener izgradio ime, a zanimljivo je da nikada nije bio trener u bivšoj Jugoslaviji, a jeste u jednom Realu. Sreli smo se jednom u Liježu, ja sam tada igrao u Belgiji. Takav se retko rađa. Uostalom, i kada je umro, na sahranu su došla velika imena iz Italije. To je bio Vujke.
Na Vašem poslednjem meču u dresu Vojvodine, sa dva gola protiv Atletika u Madridu, pomogli ste Vašoj ekipi da se plasira u četvrtfinale Kupa evropskih šampiona. Kakvo sećanje imate na tu čuvenu utakmicu?
– Taj Atletiko Madrid je u to vreme bio jako dobra ekipa. Mi smo ih dobili i imali lepu prednost od 3:1, ali u drugom meču su nas razbili. Nismo prešli pola, dobili su nas 2:0 i dobro smo prošli da se izborimo za treći meč. Po tadašnjem pravilu, nije bilo gola u gostima, a odluka je bila da se i treći meč igra u Madridu i mi smo ostali tamo sedam dana. U međuvremenu, Atletiko je igrao gradski derbi, Real ih je dobio 2:1 i mi smo tada pomislili „što ne bismo mogli i mi?“. I počne treća utakmica, kad oni povedu 2:0. U jednom momentu, pomislio sam „samo da ne bude više“. Ipak, ja sam dao prvi gol iz slobodnog udarca za 2:1. Drugo poluvreme, krenuli smo da gazimo, oni su padali i tada je do izražaja došla ta naša, Stanetova fizička sprema. Mi smo njih nadigrali na svakom delu terena. Mita Radović je ušao u sredinu i dao gol pod prečku za 2:2. Idemo dalje, mi smo dobili krila, a oni pali i ne mogu da nas prate. Izgubili su veru da mogu da nas pobede, a mi smo je dobili više nego ikad. U jednom momentu, sećam se, Triva je centrirao, primio sam je na 16 metara, gurnem je malo napred i pomislim „sada mora biti gol“, ali pogodim prečku i lopta padne ispred linije. Mislio sam da je to bila naša poslednja šansa. Ipak, dobili smo još jednu, dao sam treći gol za 3:2 i ogromnu pobedu.
Posle te utakmice, u Novom Sadu je usledilo nezapamćeno slavlje. Koliko je publika doprinela osvajanju prve šampionske titule i kakva je atmosfera vladala na utakmicama Vojvodine te sezone?
– Nama je bilo uživanje da igramo pred novosadskom publikom. Ja sam odmah osetio tu neku povezanost sa Novosađanima još od pionirskih dana. U svakom trenutku, osećali smo se zaista kao kod kuće. Niko od nas nije tražio ni očekivao da budemo prvaci. Kada ne bismo pobedili, niko nam ne bi zviždao. Naprotiv. Kada smo krenuli da pobeđujemo, navijači su nas podržali maksimalno. Moralno je neverovatno značajno kada vas publika podržava na taj način. Oni su nam toliko davali vetar u leđa i tako dodatno podigli naše već veliko samopouzdanje. Sećam se poslednjeg kola u jesenjem delu, Olimpija je gostovala u Novom Sadu i oni su na poluvremenu vodili 0:1. Niste mogli da čujete nijedan zvižuk, već su nas podržali i u drugom poluvremenu i uspeli smo da dođemo do 1:1 i postanemo jesenji prvaci. Podrška publike je jako značajna. Ipak, to se ne oseti toliko kada je dobra, koliko je teško kada je podrška negativna, kada navijači nekog ne prihvate. Tada počnete da sumnjate u sebe. Ja sam imao sreće da me je publika obožavala. Novi Sad je moj grad. Kada bih izašao u grad, svi su me tapšali po ramenu, pozdravljali me, uvek sam osetio tu uzajamnu privrženost i pravu domaćinsku atmosferu.
U četvrtfinalu, Vojvodina je u prvom meču pobedila Seltik sa 1:0, da bi u revanšu izgubila 2:0 i to tako što je drugi gol primila u 92. minutu posle nedosuđenog faula nad golmanom. Seltik je kasnije osvojio titulu šampiona Evrope, a jedini poraz te sezone je doživeo od Vojvodine u Novom Sadu. Mnogi njihovi igrači su kasnije priznali ne samo da su drugi gol postigli nakon faula nad golmanom, već da je Vojvodina bila najbolji tim protiv koga su igrali te sezone. Koliko istine ima u tome da je Vojvodina, sa Vama u timu, mogla i do samog evropskog trona?
– Nije na meni da dam taj odgovor, a i jako je teško pretpostaviti šta bi bilo kad bi bilo. Kada smo igrali u Madridu, u tom trećem meču, škotski sudija nam je izbacio dvojicu igrača, a ja sam pre Seltika otišao u inostranstvo. Voša je praktično u prvom meču sa Seltikom imala tri igrača manje. U revanšu smo primili taj drugi gol o kom svi pričaju da je bio posle faula nad Pantom. Niko ne može da kaže šta bi bilo, ali da smo ostali kompletni, ne samo zbog mene, nego i da Triva i Pušibrk nisu bili suspendovani, imali bismo veće šanse da tučemo Škote. I pored toga, ta ekipa je pobedila Seltik u Novom Sadu 1:0. Apsolutno su se provukli protiv nas. Žalim što se tako to desilo – istakao je Silvester Takač, koji je poručio da će, ako to okolnosti dozvole, iz Francuske sigurno doći u Novi Sad na centralno obeležavanje 55. godišnjice od osvajanja prve šampionske titule, koja je predviđena za 15. jun.
