Фудбалски клуб Војводина ове године обележава велики и вредан јубилеј – 55 година од освајања прве шампионске титуле, односно године у којој је срушен мит о тзв. „великој четворци“ југословенског фудбала и у којој је Војводина постала први тим који је успео да освоји титулу испред Црвене звезде, Партизана, Динама и Хајдука.
Била је то сјајна генерација, предвођена можда и најбољим српским голманом свих времена Илијом Пантелићем, неухватљивим стрелцем Силвестером Такачем, и бројним другим репрезентативцима и врхунским играчима тог доба Ивицом Брзићем, Стеваном Нештицким, Добривојем Тривићем, Васом Пушибрком, Радивојем Радосавом итд. Са клупе, екипу је водио легендарни Бранко Станковић, а технички директор клуба у то време је био чувени Вујадин Бошков.
Та генерација је 1966. године уписала своје име у историју ФК Војводина, али и целокупног југословенског фудбала, као и у спортску историју Новог Сада, с обзиром на то да је титула из те године била прва титула коју је освојио неки новосадски клуб у било ком спорту. Већ у наредној сезони, тадашња екипа Војводине је показала свој квалитет и на међународној сцени, где је, због недосуђеног фаула над голманом и примљеног гола у 92. минуту реванша против Селтика, заустављена у четвртфиналу Купа европских шампиона, а Селтик је потом постао први британски тим који је освојио титулу шампиона Европе. Једини пораз те сезоне, рачунајући утакмице у домаћем првенству и Купу, као и Купу европских шампиона, Селтик је доживео у првом мечу четвртфинала против Војводине, када је у Новом Саду поражен резултатом 1:0.
У сезони 1966/67, у првом колу Купа европских шампиона, жреб је спојио Војводину са екипом Адмире из Беча (клуб је у међувремену пресељен у град Модлинг). Прва утакмица одиграна је седмог септембра 1966. године у Аустрији, а Војводина је, голом Секереша у 79. минуту, остварила значајну победу пред реванш резултатом 0:1.
Колико је значајан био гол постигнут у финишу меча у Бечу, показало се у реваншу одиграном 20. септембра у Новом Саду. Војводина и Адмира тада су играли нерешено 0:0, па је Воша, захваљујући победи у првом мечу, успела да се пласира у осмину финала и тамо се намери на велики и славни Атлетико Мадрид.
Пред дуеле са Атлетиком, Воши нису даване велике шансе. Мадриђани су имали моћан тим и већ изграђено име у Европи, док се Војводина по први пут такмичила у друштву најбољих европских клубова из тог периода. Међутим, на првој утакмици у Новом Саду, одиграној 16. новембра, црвено-бели су сјајном игром одушевили своје навијаче и бацили на колена великог ривала. Неухватљиви Силвестер Такач довео је Вошу у вођство већ у трећем минуту, да би сјајни Луис Арагонес, голом из пенала у 55, успео да поравна резултат. Ипак, Војводина се није предавала. У 74. минуту, досуђен је пенал за Војводину, који је по обичају извео голман Илија Пантелић. Његов колега на другој страни успео је да одбрани ударац, али је Пантелић натрчао на лопту и тако постао први голман у историји КЕШ-а који је постигао гол из игре. У 86. минуту, у стрелце се уписао и Ивица Брзић, за победу Војводине резултатом 3:1 и опште одушевљење на стадиону.
На чувеном “Манзанаресу”, на којем је тада играо Атлетико Мадрид, у реваншу одиграном 14. децембра Војводину је дочекао препун стадион, а навијачи домаћина веровали су да њихов тим може да надокнади предност из првог меча. Испоставило се да су били у праву, с обзиром на то да су “јорганџије”, головима поново Арагонеса у 33. (и то поново из пенала) и Аделарда Родригеза у 43. минуту већ у првом полувремену успели да надокнаде предност Војводине. Ипак, захваљујући голману Илији Пантелићу, Воша се успешно одбранила до краја, а како се у то време није поштовало правило о вредности гола у гостима, требало је да се одигра и трећи меч и то на неутралном терену.
Међутим, желећи да свом тиму обезбеди праву домаћу атмосферу, управа Атлетико Мадрида понудила је руководству Војводине одређени новчани износ у замену за то да се и трећи меч одигра на “Манзанаресу”. Верујући у свој тим и играче које је имао на окупу, технички директор Војводине Вујадин Бошков прихватио је ову понуду и то се показало као одлична одлука, пошто је Војводина, осим новчаног добитка, изборила и пласман у четвртфинале. Ипак, сам почетак утакмице наговештавао је праву катастрофу црвено-белих. Атлетико је кренуо фуриозно и већ после шест минута, головима Родригеза и Кољара, водио је са 2:0. Атмосфера је била френетична, али играчи Војводине нису се помирили са поразом. У 28. минуту, Силвестер Такач је голом из слободног ударца смањио на 2:1, да би у 65. Димитрије Радовић са 30 метара постигао гол у рашље, тиме поравнао резултат и увео меч у потпуну неизвесност. Војводина је наставила да напада, Такач је био погодио пречку, али промене резултата није било, па је утакмица отишла у продужетке. Ипак, у 102. минуту, после дуплог паса са Добривојем Тривићем, Такач постиже трећи гол за Војводину, за велики преокрет и велику победу пред крцатим трибинама “Манзанареса”.
После утакмица против Атлетика, односно на паузи између две полусезоне, Војводина је претрпела значајне промене. Један од најбољих играча Силвестер Такач, практично одмах после треће утакмице у Мадриду, отишао је у Француску и прешао у тамошњи Рен, а црвено-беле је био напустио и Ђорђе Павлић, који је отишао у Немачку. Вољом жреба, парови четвртфинала Купа шампиона те сезоне били су Интер – Реал Мадрид, Ајакс – Дукла, ЦСКА – Линфилд и Војводина – Селтик.
Од продаје Такача француском Рену, тадашња управа Војводине поставила је два рефлектора на стадион, који су због тога симболично били названи “Такачеве очи”. Под светлошћу рефлектора, првог марта 1967, у Новом Саду је одигран први меч између Војводине и Селтика, а на стадиону се окупило рекордних 35.000 гледалаца. Војводина је била много бољи тим и пропустила неколико одличних шанси, да би у 70. минуту Милан Станић постигао једини и победоносни гол на мечу, пред реванш и пут у Глазгов.
Реванш је одигран баш на данашњи дан, осмог марта, на препуном стадиону Селтика у Глазгову. Војводина је одлично ушла у утакмицу и у првом полувремену пропустила две-три стопостотне прилике за гол, а на паузу се отишло са резултатом 0:0. У другом делу меча, Селтик је у 58. минуту повео голом Чалмерса и тај резултат је остао на снази све до самог финиша утакмице, а онда се догодила права спортска трагедија за Војводину. У 92. минуту, када су сви већ очекивали да судија одсвира крај меча, досуђен је корнер за домаћина. Лопта је убачена у шеснаестерац Војводине, тамо је један играч Селтика направио фаул над голманом Илијом Пантелићем, који је кренуо да ухвати или избије лопту, а то је искористио Вилијам МекНил и главом постигао други гол за свој тим, чиме је зелено-беле одвео у полуфинале Купа шампиона. На стадиону је настао потпуни делиријум, док су фудбалери Војводине у неверици остали на терену, свесни да нису били слабија екипа од свог противника.
Годинама касније, бројни фудбалери Селтика признали су да је њиховом победоносном голу претходио фаул над голманом и означили су Војводину као најбољи тим против кога су играли. Код играча и навијача Војводине, остао је осећај поноса на све оно што су црвено-бели постигли те сезоне, али и жал, јер се нису могли отети утиску да је Воша могла и до саме европске титуле…
Те сезоне, дрес Војводине су носили: Илија Пантелић, Бранислав Вељковић, Јанко Санковић, Ивица Брзић, Зоран Дакић, Димитрије Радовић, Стеван Секереш, Стеван Нештицки, Рајко Алексић, Јосип Земко, Младен Вучинић, Тонче Стамевски, Добривоје Тривић, Васа Пушибрк, Радивој Радосав, Владимир Савић, Милан Станић, Свемир Ђорђић, Силвестер Такач, Владимир Ракић и Анђелко Маринковић.
Репортажу британске телевизије о двомечу између Војводине и Селтика, у којој и сами фудбалери шкотског великана говоре како је Воша била најбоља екипа против које су играли те сезоне, можете погледати у следећем прилогу:
