Postoji jedno stanovište među ljubiteljima fudbala širom sveta, ili barem među nekima od njih, o tome da identitet jednog kluba i sve ono što će ikada predstavljati određuju ljudi koji su ga osnovali i razlog zbog kojeg je klub uopšte i nastao. I da bez obzira na sve uspone i padove, uspehe i neuspehe, ushićenja i ponore, klub zauvek ostaje vezan za ono izvorno što ga je stvorilo, ono bez čega nikada ne bi ni postojao, ono što će zauvek ostati neodvojivi deo identiteta tog kluba, kao što će i klub decenijama, pa čak i čitav vek kasnije, biti neodvojivi deo života svih onih koji ga vole i sve njegove uspone i padove prolaze zajedno sa njim.

Tog davnog šestog marta 1914. godine, u Novom Sadu je bilo opasno ne samo stvarati fudbalski klub, već i živeti uopšte, pogotovo za srpsku nacionalnu zajednicu. Odnosi između Srbije i Austro-ugarske, kojoj je Novi Sad tada pripadao, bili su zategnuti do mere da je bilo samo pitanje vremena kada će prerasti u otvoreni ratni sukob. Međutim, srpska omladina, prkosna kakva to omladina obično ume da bude, nije marila ni za šta drugo sem za to da pripadnost svom gradu i svom narodu izrazi kroz igru koja im je osvojila srca i opčinila onako kako to samo „najvažnija sporedna stvar na svetu“ može da uradi. Tako je, kao plod ljubavi prema Novom Sadu, Srbiji i fudbalu, nastao fudbalski klub Vojvodina – prvi srpski fudbalski klub u gradu podno Petrovaradinske tvrđave.

Budući univerzitetski profesor Vladimir Milićev, predsednik Srpske trgovačke banke Živojin Bajazet, pravnici Kosta Hadži, Radenko Rakić i Kamenko Ćirić, hemičar Dušan Hinić, tekstilni inustrijalac Milenko Šijakov i njegov brat Đorđe, kao i Ranko Tošić, Uroš Čakovac, Jovan Ljubojević, Gojko Ružić, Đorđe Živanov i Branko Gospođinački, tada su bili samo učenici Velike srpske pravoslavne gimnazije, koja danas nosi ime „Jovan Jovanović Zmaj“. Oni su, u štrikerskoj radionici Save Šijakova, praktično u ilegali osnovali klub i dali mu ime Vojvodina, po uzoru na nekadašnje Vojvodstvo Srbija i Tamiški Banat. Verovatno ni slutili nisu da će reč „Vojvodina“ kasnije biti korišćena i za naziv pokrajine, odnosno nalaziti se u nazivima mnogih drugih, ne samo sportskih organizacija.

Međutim, priča o FK Vojvodina nije priča o klubu sa kojim se identifikuje samo jedna nacionalna zajednica, jer jednako koliko je ponosan na svoju osnivačku prošlost, fudbalski klub Vojvodina je ponosan na to što danas predstavlja klub koji vole i podržavaju i pripadnici svih drugih nacionalnih zajednica koje žive u Novom Sadu, pa čak i izvan njega. Upravo to predstavlja samo jedan mali deo onog nemerljivog bogatstva FK Vojvodina, koje svedoči o veličini kluba i definiše ga kao jednog od najznačajnijih simbola svoga grada.

Priča o osnivanju FK Vojvodina je priča o tome da vam niko ne može oduzeti pravo da budete svoji na svome. O tome da, koliko god neko bio veći i jači od vas, od svojih snova i ideala nikada ne smete ustuknuti. O tome da vam nikakav uspeh niko nikada neće pokloniti, već da se svojom hrabrošću, spremnošću i odlučnošću za njega sami morate izboriti. I o tome da, kada ste deo Vojvodine, kroz sve uspone i padove, uvek prolazite zajedno.