Година је 1965. У послератној Југославији, и даље живи мит о „великој четворци“. Црвена звезда, Партизан, Динамо Загреб и сплитски Хајдук смењују се на шампионском постољу тадашње Прве савезне лиге Југославије. Током претходних 19 година, није се појавио нити један тим који је успео да прекине доминацију „велике четворке“, а онда се појавила једна чудесна генерација. У сезони 1965/66, Војводина је освојила шампионску титулу испред другопласираног Динама и трећепласираног Вележа.
Поводом обележавања 55. годишњице од освајања прве шампионске титуле, о чувеној сезони 1965/66. до сада су говорили најбољи стрелац екипе Силвестер Такач и др Радивој Мика Радосав, а сада је своје успомене са војводинашима поделио и Владимир Савић.
Он је рођен седмог новембра 1943. године у Мачванској Митровици, a пре доласка у Војводину, каријеру је градио у ФK Подриње из Мачванске Митровице, Срему из Сремске Митровице, Мачви из Шапца, да би потом од 1965. до 1973. исписао историју у дресу „старе даме“. Након Војводине, одиграо је још две сезоне за немачки Манхајм, а потом и још једну за Црвенку, пре одласка у пензију 1976. године.
Како Владимир Савић данас каже, долазак у „велеград, као што је Нови Сад“, за њега, као 22-годишњака пред историјску сезону, било је остварење снова које није могао ни да сања.
– Долазак у велики град као што је Нови Сад и још у клуб какав је Војводина, за нас који смо долазили из провинције, једноставно, не може да се заборави. Дошао сам из свог месташца, Мачванске Митровице, у један такав град и такав клуб, и то је за мене било искуство од непроцењиве вредности. У то време, то је био огроман корак, како у животу, тако и у каријери једног младог фудбалера – почео је причу Владимир Савић, који је за Вошу од те 1965. па све до 1973. године одиграо 181 утакмицу и постигао 12 голова.
По Вашем мишљењу, шта је оно што је тај тим чинило толико посебним?
– Верујем да је то било међусобно поштовање свих нас унутар екипе и клуба. Почев од директора Вујадина Бошкова који нас је окупио, преко тренера Станковића, који је од првог дана јасно зацртао задатке сваком од нас, па све до нас играча. Ја сам дошао у клуб у ком су у том тренутку биле величине попут Илије Пантелића, Брзића, Такача и нисам имао много избора, већ да препознам своје место на терену и у свлачионици и да испуњавам своје задатке. Такав став имали су сви и зато смо били таква екипа.
Војводини сте се прикључили пред почетак сезоне у којој је освојена прва шампионска титула. Са каквим амбицијама сте дошли у Војводину и како су Вас прихватили саиграчи?
– Осим тих играча које сам набројао, неколико нас млађих били смо иста генерација – Тривић, Радосав, Пушибрк и ја, и ми смо се некако држали заједно. То је било такво време, али далеко од тога да нас нису поштовали старији, него је једноставно постојала нека хијерархија. Сви смо били веома блиски, од првог дана када сам дошао, и осетио сам да ту и припадам.
Упркос томе што сте били новајлија у тиму, већ у својој првој сезони, у којој сте освојили титулу, за Војводину сте одиграли 29 утакмица и постигли пет голова. Чиме сте успели тако брзо да се наметнете и усталите у стартној постави?
– С обзиром на квалитет те окоснице тима коју сам помињао – Пантелића, Николића, Такача, Брзића, мој приступ игри и однос према раду морао је да буде на највишем нивоу. Својим радом и залагањем, па и послушношћу на терену и у свлачионици, заслужио сам статус какав сам имао. Ништа није могло да ме поремети и промени моју жељу да успем. Искористио сам прву шансу и сплетом околности, та позиција на којој сам ја играо заиста ми је одговарала. На руку су ми ишли и резултати читаве екипе, па смо сви гледали само ка напред и међусобно смо се чинили бољим.
Kако сте се навикли на рад са тренером Бранком Станковићем и какав је утисак на Вас оставио тадашњи технички директор Вујадин Бошков?
– Бране је имао захтевне тренинге, био је ауторитет и код њега је владала права дисциплина. Сви смо желели да се уклопимо и свако од нас знао је који је његов задатак, што је вероватно био кључ успеха. Нико од нас можда није био толико посебан као појединац, колико смо се трудили да се што боље уклопимо и допринесемо тиму. Вујадин Бошков је био највећа личност у нашем фудбалу и вероватно најзаслужнији за тај успех Војводине. Свако га је поштовао и он је свакога гледао са поштовањем.
Сви знамо да су у то време стадиони били пуни на готово свакој утакмици. Kолико је публика допринела том великом успеху Војводине те године?
– Морам да кажем да су навијачи временом почели да долазе све више на стадион, јер нису могли да верују да ли су наши резултати случајни или не. Вероватно су зато долазили све више да виде уживо како играмо и побеђујемо. Како смо отворили сезону сјајним резултатима, тако је и публика почела да верује све више у нас. Мислим да је публика тада знала и са којим поносом представљамо грб и клуб и да смо их тиме још више довлачили на трибине да нас бодре.
Након освајања титуле, Војводина је направила фантастичан успех и на европској сцени, дошашви до четвртфинала Kупа европских шампиона. Kолико је тешко било остварити један такав подвиг, посебно уколико се има у виду да је „стара дама“ из даљег такмичења избацила и моћни Атлетико Мадрид?
– Све до те сезоне, репутација Војводине као клуба није била толико значајна. Ми смо били велико изненађење и у нашој јавности, а камоли на европској сцени. Како је та шампионска сезона одмицала, стекли смо сви такво самопоуздање да нисмо имали никакав комплекс ни од кога. Није било битно против ког клуба, нити против којих играча играмо. Мада, време је било такво да онда нисмо ни имали толико информација, већ смо само желели да будемо бољи од онога преко пута. Можда нисмо били ни свесни тог успеха и тек данас можемо да видимо колико је велики он заправо био.
Постоји ли нека посебна анегдота или занимљивост коју памтите из тог периода? Kо од играча је имао улогу лидера на терену, а ко је био најзаслужнији за добру атмосферу?
– То је било време када се ми млађи нисмо много истицали. Имали смо велико поштовање и нисмо ми били задужени да правимо атмосферу, али је зато посебан у томе био наш резервни голман Вељковић. Он је био прави шаљивџија и не могу сада да се сетим неке посебне шале, али се сећам да је увек умео да поправи атмосферу у свлачионици. На терену су главни били Пантелић, Николић, Такач – подвукао је Савић.
