U „Pres“ sali stadiona „Karađorđe“, danas je održana komemoracija povodom smrti dugogodišnjeg člana FK Vojvodina i člana prve šampionske generacije, prof. dr Veljka Aleksića.

U prisustvu prijatelja i bivših saigrača, veterana Vojvodine odata je poslednja počast čoveku koji će zauvek ostati u sećanju svih nas koji smo deo FK Vojvodina.

U ime kluba, prisutnima se nakon minuta ćutanja obratio predsednik Sekcije veterana FK Vojvodina Miladin Purać.

– Tužnog srca primili smo vest da je u 85. godini preminuo prof. dr Veljko Aleksić, nekadašnji član Vojvodine prve šampionske generacije. Dres Vojvodine nosio je od 1958. do 1966. godine i u tom periodu upisao je 98 zvaničnih utakmica, te je učestvovova u osvanjaju. Rođen je 13. septembra 1939. godine u Sokolovu, odakle se sa porodicom kolonizovao u Srpskoj Crnji. Nakon završetka osnovne škole, došao je na školovanje u Novi Sad, kada je kao gimnazijalac postao član podmlatka „stare dame“. Nakon Vojvodine, nastupao je za Crvenu zvezdu, kao i holandski Den Hag, francuski Angulem i belgijski Ostende, da bi po povratku iz inostranstva nastupao još kratko za tadašnjeg drugoligaša Tikveš. Po završetku karijere nastavio da je studira DIF, a potom je upisao i Višu trenersku školu, te je 1982. godine postao i prvi doktor fudbala u našoj zemlji. Kao doktor fudbala imao je 76 objavljenih stručnih radova, osam priručnika za fudbalske trenere i četiri univerzitetska udžbenika. Koliko je veliki bio Veljko Aleksić potvruđuje i podatak da je bio mentor kada su diplomirali velikani srpskog fudbala kao što su – Radomir Antić, Dragan Džajić, Nenad Bjeković, Velibor Vasović, Vladimir Petković i mnogi drugi. Njegovoj porodici, prijateljima, Gradu Novom Sadu i svima koji su ga poznavali, fudbalski klub Vojvodina sa Sekcijom veterana izražava svoje iskreno i duboko saučešće – rekao je Miladin Purać.

Biranim rečima od Aleksića oprostio se i počasni predsednik Sekcije veterana Vasa Pušibrk.

– Kao njegov savremenik i čovek koji ga je upoznao još početkom šezdesetih godina, mogu da kažem da sam ga izuzetno poštovao. On je ponikao u Vojvodini, baš kao i ja i bila mi je čast što ga poznajem, jer je unosio posebnu energiju u našu ekipu. Igrao je prvo za podmladak, a potom je stigao i do prvog tima. Sa Veljkom sam proveo jedan lep period i sa njim imam jednu posebnu fotografiju sa stadiona Vojvodine. Nije uspeo da se nametne kada su Vujadin Boškov i Branko Stanković, ali je bio stalno uz prvi tim. Igrao je centarfora, posedovao je posebnu tehniku. Posebno bih se osvrnuo na njegov život posle karijere, kada je pisao knjige i uspeo je da se edukuje i obrazuje i postane vrhunski stručnjak što je danas prava retkost. Veljko je dao značajan doprinos za našu Vojvodinu i dok sam ja živ, on će živeti u meni na jedan poseban način. Slava mu – rekao je Vasa Pušibrk.

Prisutnima se potom obratio Čedomir Sentin, Veljkov zemljak iz Srpske Crnje, a ujedno i najstariji živi igrač među bivšim članovima Vojvodine.

– Iznenadio sam se, jer je Veljko mlađi od mene. Obojica smo iz Srpske Crnje, samo što sam ja 1936. godine, a on 1939. Mi se nismo upoznali tamo, nego tek kasnije, jer sam ja u Vojvodinu došao pre njega. Vojvodina je u to vreme bila veliki tim, svi su hteli da igraju ovde. Voša je čak mogla da ima još jedan takmičarski tim, čak se pričalo da će biti i liga tih drugih timova, toliko je bila jaka konkurencija. Veljko nije mogao da se nametne tako lako, baš kao što je i meni bilo teško u takoj jakoj konkurenciji, pored Boškova, Veselinovića… kasnije je odlučio da ode u Crvenu zvezdu, igrao je u inostranstvu i možda nije uspeo toliko kao fudbaler, ali je toliko voleo fudbal da je i doktorirao i bavio se njime i posle karijere. Neka ga anđeli čuvaju i neka mu je večna slava – rekao je Čedomir Sentin.