Održana komemoracija povodom smrti Zorana Dakića

Danas je u prostorijama FK Vojvodina, na stadionu „Karađorđe“ održana komemoracija u čast bivšeg igrača „stare dame“, Zorana Dakića.

Zoran Dakić je rođen 28. jula 1940. godine u Šapcu, gde je u dresu Mačve započeo fudbalsku karijeru. Kako je i sam pričao, njegov početak karijere bio je posebno interesantan, a najzanimljivije detalje iz njegovog života  i karijere otkrio je sekretar Sekcije veterana FK Vojvodina, Cvijan Savković.

– Kao dečak, igrao je fudbal na licadi sa Vojislavom Melićem i Selimirom Miloševićem, primetio ih je čuveni Ćele Vilotić i ponudio im je da dođu na trening Mačve i tako su svi zajedno počeli da igraju za podmladak. Nakon što su trojica igrača Mačve otišla, oni su kao 16-godišnjaci postali prvotimci, a ubrzo i standardni igrači prve postave. Dobre igre čule su se do Beograda, pa je Dakić karijeru nastavio u OFK Beogradu, a Melić i Milošević su završili u Crvenoj zvezdi. Dakić je u OFK Beogradu proveo pet sezona, osvojio je dva Kupa Jugoslavije, bio je standardan u najboljoj generaciji čuvenih „romantičara“ među kojima su bila slavna imena kao što su – Stepanović, Krivokuća, Skoblar, Petković, Samardžić i Santrač – otkrio je Cvijan Savković.

Nakon OFK Beograda, usledio je dolazak u Novi Sad, koji je promenio njegov život i karijeru. Tu je upoznao svoju suprugu, zasnovao porodicu, i kasnije se vratio da živi.

– U Vojvodinu je došao pred sezonu 1966/67, kao veliko pojačanje šampionske generacije, koja je prethodne osvojila prvu šampionsku titulu. Sa Vošom je igrao u Kupu šampiona i bio je važan član ekipe sve do 1970. godine do kada je upisao 137 zvaničnih utakmica za „staru damu“. Nakon Vojvodine, put ga je odveo u Francusku, gde je nastupao dve sezone za Rems i potom još dve za Ažaksio. Tokom boravka u Francuskoj stekao je i trenersku diplomu, pa je odmah po završetku igračke započeo novu karijeru. Čak devet godina proveo je kao pomoćni trener Dizeldorfa, a kasnije je kao trener radio u Angoli i Gabonu. Po završetku trenerske karijere, vratio se u Novi Sad, gde je i živeo do smrti. Bio je u braku sa poznatom atletičarkom Šteficom Kraut-Haker, sa kojom ima dva sina, Željka i Srđana. Njegov sin Željko je dete Vojvodine. On je sa omladincima osvojio Kup Jugoslavije 1986. godine, a potom je i kao prvotimac osvojio drugu titulu u istoriji kluba 1989. Zoran Dakić je u penzionerskim danima često bodrio svoju Vojvodinu sa tribina, ali je takođe pratio i utakmice odbojkaškog kluba, čiji je bio veliki navijač. Uvek je bio raspoložen, nasmejan i vedrog duha i kao takvog ćemo ga zauvek i pamtiti – rekao je Savković.

U ime FK Vojvodina, od Zorana Dakića biranim rečima oprostio se i njegov bivši saigrač, Vasa Pušibrk, član šampionske generacije i predsednik Sekcije veterana „stare dame“.

– Vojvodina je u to vreme dovodila takve igrače, koji su tada bili prava pojačanja za naš tim. Bilo je divno prisećati se velikih utakmica sa OFK Beogradom, koji je u to vreme imao jak tim i drago mi je što je nakon njih postao naš saigrač. Takođe, mi smo ovde, na ovom stadionu trenirali zajedno, tu je trenirala i njegova supruga, atletičarka Štefica, gde se i rodila ta velika ljubav iz koje su došla i dva divna sina. Ovde smo trenirali, ovde smo se družili i provodili mnogo zajedničkog vremena, i baš zato sam ponosan što u njegovu čast održavamo komemoraciju ovde, na tom istom stadionu – počeo je priču Vasa Pušibrk.

On se potom prisetio zbog čega je Zoran Dakić bio tako poseban kao igrač, ali i kao čovek, jer je uvek i u svemu bio – profesionalac.

– Zoran je uvek imao taj jedan neverovatan režim života, kao profesionalac i čovek, zbog čega sam mu se uvek divio. Zoran je pazio na svaki detalj svog života, od ishrane, masaža, priprema za utakmicu, retko se u tim vremenima viđao takav profesionalac. Naši životi su se razmimoišli, iako smo zajedno otišli u francuski Rems, ali sam ja otišao kada je došao Milan Galić. Kasnije ga je put odveo u Ažaksio, na Korziku, u klub koji je u to vreme bio jedan od najbolje organizovanih. Po završetku igračke karijere i dugogodišnjeg trenerskog rada, najpre u Dizeldorfu i kasnije u Angoli i Gabonu, Zoran je svoje gnezdo napravio u svom Novom Sadu, sa svojom decom i svojom Šteficom. Tu na Keju, gde je imao pogled na široki Dunav, išao je na Riblju pijacu i često sam ga viđao na biciklu kako obavlja svakodnevne poslove za svoju porodicu. Posebno sam srećan zbog njega što je dočekao decu svoje dece, bio je divan deda, veliki čovek i moj veliki prijatelj i neka mu je večna slava – rekao je Vasa Pušibrk.