Godina je 1965. U posleratnoj Jugoslaviji, i dalje živi mit o „velikoj četvorci“. Crvena zvezda, Partizan, Dinamo Zagreb i splitski Hajduk smenjuju se na šampionskom postolju tadašnje Prve savezne lige Jugoslavije. Tokom prethodnih 19 godina, nije se pojavio niti jedan tim koji je uspeo da prekine dominaciju „velike četvorke“, a onda se pojavila jedna čudesna generacija. U sezoni 1965/66, Vojvodina je osvojila šampionsku titulu ispred drugoplasiranog Dinama i trećeplasiranog Veleža.
Prošle nedelje sećanja o čuvenoj sezoni ispričao je najbolji strelac „stare dame“ Silvester Takač, a sada je nove uspomene otkrio i dr Radivoj Mika Radosav.
On je za Vošu odigrao 25 utakmica u evropskim takmičenjima (KEŠ, Kup sajamskih gradova, Intertoto kup) što je posebno mnogo ako uzmemo u obzir da su se tada sva takmičenja odvijala po kup sistemu. Pored toga što je ostavio neizbrisiv trag u najuspešnijem periodu Vojvodine, dr Mika Radosav je nastavio da služi svojoj „staroj dami“ i narednih pet decenija.
Uz Stevana Sekereša i Veljka Aleksića, jedan je od trojice igrača iz prve šampionske generacije koji je doktorirao na katedri za fudbal. Mika je po završetku karijere otvorio čuvenu školu „RMR“ koja je i dalje aktivna, a do danas je iznedrila neka od najvećih imena novijih generacija Vojvodine, kao što su Željko Brkić, Gojko Kačar, Aleksandar Katai, Slobodan Medojević, Ognjen Mudrinski, Marko Poletanović, Dejan Meleg, sadašnji trener golmana Milan Jovanić i mnogi drugi.
Ove godine, FK Vojvodina obeležava 55 godina od osvajanja svoje prve šampionske titule, a Radivoj Mika Radosav je iz svoje fioke sećanja izneo neke od najlepših uspomena.
– Hedelju dana pre početka prvenstva zadesio me je peh. Doživeo sam tešku povredu, odnosno prelom noge. Bio sam standardni reprezentativac u svim mlađim kategorijama, postao prvotimac Vojvodine, bio sam u velikom usponu i u najtežem trenutku me je zadesila ta povreda. Sećam se, igrali smo u Mađarskoj neku pripremnu utakmicu. U povratku, usput smo svratili u Suboticu, gde nas je ugostio Spartak i na tom meču golman mi je polomio nogu. Umesto glavne uloge u šampionskom timu, ja sam dobio gips. Nisam odigrao nijednu jesenju utakmicu. Srećom, na proleće sam se oporavio i počeo da igram – počinje priču dr Radivoj Mika Radosav.
Šta je ono što je tu generaciju Vojvodine činilo tako dobrim timom? Kakav je bio način igre te ekipe?
– To je bio jedan poseban tim, koji je imao sve što je u tom trenutku bilo potrebno da postane šampion. Imali smo stamenu i iskusnu odbranu – Pantelića, Vučinića, Radovića, Nikolića, Sekereša, Brzića. Ispred smo bili Savić, Trivić i ja, a napred smo imali jednog Takača. Svi smo trčali i bili žestoki radnici, mladi i željni dokazivanja. Nas je krasila ta želja, ali i iskustvo i poslušnost svih igrača koji su sarađivali na terenu. Bili smo kao jedan.
Koliko dugo je stvarana ta generacija i kada ste po prvi put pomislili da bi to mogao da postane šampionski tim?
– Sve je nekako išlo svojim tokom i stvari su se vremenom postavljale na svoje mesto. Savić i Trivić su došli godinu dana ranije i tada je možda počela da se sklapa ta šampionska ekipa. Igrali smo nekoliko turnira po Mađarskoj i u Novom Sadu, ta ekipa se uigravala godinu dana da bi bila kompaktna na terenu. Jednostavno, igrali smo dominantno u odnosu na ostale ekipe. Nismo imali neke skakače, visoke igrače i nismo mogli da se oslonimo na igru glavom, ali smo imali odličnu kombinatoriku, znali smo da igramo drugačije nego što se igralo u to vreme. Imali smo veoma, veoma jak sastav. Ono što je posebno bilo zanimljivo jeste pozicioniranje između Savića, Trivića i mene. Ja sam igrao „devetku“ i na papiru najistureniji, ali na terenu je bilo drugačije. I Savić i Trivić i ja smo igrali i polutke i bili najistureniji, po potrebi. Kada jedan ostane gore, druga dvojica se vraćaju i zatvaraju.
Na koga ste gledali kao na najvećeg rivala u borbi za titulu te sezone i u kojim gradovima je bilo najteže osvojiti bodove?
– Tada niko nije mogao da nam stane na crtu. Mi smo tukli Zvezdu i Partizan u Beogradu, Dinamo u Zagrebu, Hajduk u Splitu. Protiv timova „velike četvorke“ izgubili smo samo od Zvezde u Novom Sadu. Razlika u kvalitetu je bila ogromna, niko nam nije bio rival. Sve smo nekako rešavali lako. Ni protiv jedne ekipe se nismo branili, sve smo napadali u želji da im damo gol više. Sećam se i poslednjeg kola kada smo pobedili i Olimpiju usred Ljubljane sa 6:0. To je bio šlag na torti, da daš nekom šest komada na njihovom terenu.
Kakva je bila atmosfera na utakmicama Vojvodine u Novom Sadu u to vreme i koliko su vam navijači pomogli na putu do šampionske titule?
– U Novom Sadu gotovo uvek je bio pun stadion, imali smo ogromnu podršku. U onoj generaciji, sa Tozom i Vujketom, Novi Sad je očekivao titulu, ali je nije dobio. Kada smo se mi pojavili, nekako se osetilo u vazduhu da ćemo postati šampioni. Navijači su išli avionom kasnije sa nama na gostovanja u Kupu evropskih šampiona. Bio je to jedan lep period.
Koliko je Vujadin Boškov bio značajan za osvajanje prve šampionske titule i u čemu se ogledao njegov najveći doprinos tom uspehu?
– U organizaciji kluba, Vujke je bio pravi. Na terenu i nije toliko, no to ni nije bio njegov zadatak. Na terenu je glavni bio Branko Stanković i on je najzaslužniji za naše uspehe. Stane nas je fizički pripremio na pravi način. Vujke je od Vojvodine napravio stabilan i veliki klub, ali je Stane napravio taj tim svojim žestokim radom i disciplinom.
U narednoj sezoni, u 1/16 finala Kupa evropskih šampiona, Vojvodina je eliminisala bečku Admiru, a potom se u osmini finala sastala sa Atletiko Madridom, koga je u prvom meču u Novom Sadu pobedila rezultatom 3:1. Kakvo je Vaše sećanje na duele sa Madriđanima?
– Taj tim Atletiko Madrida je bio prejak. Mendoza je bio njihov glavni igrač. Prvu smo ih dobili, ali i pored toga, niko nije mogao da veruje da možemo da izdržimo i u revanšu. Posle 2:0, igrala se i ta treća utakmica, a Vujke je verovatno računao na to da ćemo izgubiti, pa je zbog toga pristao da se igra u Španiji, umesto na neutralnom terenu u Holandiji. Vujke je prihvatio da igramo u Madridu, ali nam je Atletiko platio sve troškove tokom tih sedam dana do naredne utakmice. Niko nije verovao u prolaz. Međutim, desilo se čudo.
U trenutku kada ste se plasirali u četvrtfinale, da li ste mislili da možete da idete do samog kraja i osvojite Kup šampiona?
– Ta misao nam nije bila ni na kraj pameti, zato je i bio šok sve što se dalje dešavalo. Samo smo uživali i igrali najbolje što umemo, ali sreća nije bila na našoj strani. Svi se dobro sećamo tog faula MekNila nad Pantom, sudija ga nije svirao… Ipak, i pored svega toga, naš uspeh je bio ogroman. Ispostaviće se do danas najveći u istoriji kluba.
Svi fudbaleri Seltika iz te sezone su rekli da je Vojvodina bila ubedljivo najbolji tim protiv kojeg su igrali, čak mnogo bolji i od Intera, koji je pre toga dva puta uzastopno osvajao Kup šampiona i koga je Seltik pobedio u finalu. Kako ste reagovali kada ste saznali da će vam Seltik biti rival u četvrtfinalu i koliko ste verovali da možete da ga izbacite iz takmičenja i plasirate se u polufinale?
– Znali smo da nas čeka težak rival, ali nismo mnogo razmišljali o njima. Igrali smo odlično, naročito tu prvu utakmicu i zaista smo ih zasluženo pobedili. Nisam iznenađen kada čujem da su u Seltiku smatrali Vojvodinu najopasnijim rivalom. U onoj velikoj Jugoslaviji, koja je imala strašne timove, bili smo duplo bolji od svih u tih godinu i po dana.
Da li možete da se setite neke posebno zanimljive ili smešne anegdote u vezi sa bilo kojom od te dve utakmice protiv Seltika?
– Ta lopta kojom smo igrali u Novom Sadu je najlepša uspomena koju imam. Kada je sudija svirao kraj, neko je od sreće umalo mene pogodio. Ja sam potrčao i uzeo loptu, niko je nije tražio i ja sam je poneo sa sobom. I dan danas je čuvam, to je najlepša uspomena koju sam mogao da dobijem i ja je čuvam sve ove godine – zaključio je dr Mika Radosav uz napomenu da će rado poneti loptu sa utakmice sa Seltikom kada u junu bude zvanična ceremonija povodom obeležavanja 55 godina od istorijske titule.
