Омладинска школа ФК Војводина одувек је била позната као једна од најбољих омладинских школа не само у Србији, већ на простору читаве бивше Југославије. Током деценија и деценија свог битисања, „стара дама“ је изнедрила небројено много репрезентативаца и играча светског нивоа, па тако и данас окосницу репрезентације Србије чине двојица играча пониклих у ФЦ „Вујадин Бошков“ – Душан Тадић и Сергеј Милинковић-Савић.
Међутим, оно што је током претходних година профилисало Вошину омладинску школу као једну од најбољих у региону јесте не само стручан и квалитетан рад у млађим категоријама, већ и одличан скаутинг, односно довођење талентованих играча са простора Србије и околних земаља у тренутку када својим потенцијалом на себе још увек нису скренули пуну пажњу спортске јавности.
Један од таквих случајева догодио се и 1997. године, када је Војводина у своје редове из ваљевске Будућности довела Милана Јовановића. Родом из Бајине Баште, Лане је као 16-годишњак стигао у Вошин омладински тим, да би 1999. дебитовао за прву екипу „старе даме“. Након три и по сезоне у првом тиму, током којих је одиграо 43 утакмице и постигао 10 голова, Јовановић је успешну инострану каријеру почео да гради у Шахтјору из Доњецка, а касније је наступао и за московску Локомотиву, Стандард из Лијежа, Ливерпул и Андерлехт, у којем је 2013. године завршио професионалну каријеру.
Током активног бављења фудбалом, освојио је укупно девет трофеја: Куп Украјине, титулу шампиона Русије, четири титуле шампиона Белгије (две са Стандардом и две са Андерлехтом) и три Суперкупа Белгије (два са Стандардом и један са Андерлехтом). У својој првој сезони у Стандарду, био је проглашен за најбољег играча белгијске лиге, а навијачи у Србији заувек ће памтити и гол који је постигао за победу наше репрезентације над Немачком на Светском првенству 2010. године, чиме је уједно постао стрелац првог гола за самосталну Србију на Мундијалима.
Данас, Милан Јовановић живи у Новом Саду, отац је тројице синова и, како истиче, након толико одиграних утакмица, данас игра једну која је најважнија и нема краја – васпитава своје дечаке, свакодневно радећи на томе да постану одговорни, поштени и добри људи, а ако једног дана сами одлуче да се и професионално баве фудбалом, он ће им и тада на сваком кораку бити подршка.
– Отац сам тројице синова и тренутно ми је то центар света. За мене је најважније, уједно и најтеже, да их васпитам на прави начин, да постану прави људи, друштвено корисни. Приватно, супруга и ја водимо неки бизнис, то је више онако „егзистенцијално“. Живимо у Новом Саду, ово је некако наш град – почео је причу Лане Јовановић.
У Војводину си дошао на лето 1997. године, као изузетан таленат из Бајине Баште. На чији позив си дошао у Војводину и како си се осећао када си постао члан „старе даме“?
– Kада је мој долазак у питању, апострофирао бих неколико имена. Пре свега, желим да кажем да сам у Војводину дошао на иницијативу атлетског тренера Недељка Ђорђића. Веровали или не, он је данас директор основне школе „Ђорђе Натошевић“ у Новом Саду, коју похађају сва тројица мојих синова. Е па, пре 20 и кусур година, он ме је повезао са Душаном Мијићем, чланом чувене генерације која је освојила титулу 1989. године. Моје квалитете у том моменту проценили су тадашњи тренер Бране Новаковић и директор Илија Пантелић. Морам да нагласим да је тадашње време било спортски и фудбалски много чистије од овог данашњег. Та морална вертикала била је приступачнија и ја сам имао срећу да сам наишао на поштене и компетентне људе, који су јако добро знали да раде свој посао у тако великом клубу. Они су радили искључиво и само у интересу клуба и проценили су да сам ја потенцијал који може да донесе Војводини много, што се на крају и обистинило. Ако погледамо моју генерацију 1981. и годину старије, једини сам ја стигао до првог тима и касније реализовао озбиљнији трансфер. После мене су то били Степанов, Вукеља и Милош Kрасић, као играчи Војводине који су производи омладинске школе и које је клуб успео да уновчи.
Kо ти је највише помогао да се прилагодиш на нову средину и шта највише памтиш из тог периода?
– Они које сам и поменуо да су ме довели – Бране Новаковић, Илија Пантелић, Мијић, били су значајни ауторитети у свету фудбала, свако на свој начин. Другари из генерације су ме такође прихватили. Атмосфера је била домаћа, све ми је то олакшало. Знао сам да сам дошао у велики клуб, у ком се увек од играча траже и очекују резултати. Сва та улагања, па стипендијски уговор, све мора да се оправда на терену. Морам да кажем да сам тада, као врло млад, стекао одговорност као компоненту система. Према људима које су ме довели и према свему што је за мене тај долазак представљао.
Милош Kрасић често истиче да си му био као старији брат кад је ушао у први тим Војводине. Kако је настало ваше велико пријатељство, које траје и дан-данас?
– Све се догодило врло просто, као што се праве ствари и дешавају у животу. Милош је овде дошао 1999. године да би се склонио из Митровице, која је била у непосредном рату. Отац је оставио Милоша код мене, јер сам био најстарији у стану у којем је живело нас неколико. Сећам се, као данас, првог дана бомбардовања, једино је Милош остао са мном у стану. Сви су негде у паници побегли, а ја сам одлучио да останем и само је он остао поред мене. Тако је настало то међусобно поверење. Пратили смо свакодневно страшне телевизијске извештаје о размерама оних језивих разарања. То је био почетак пријатељства, одмах су се створиле те неке симпатије, да бисмо се до данас и окумили.
За три и по године током којих си носио дрес Војводине, коју утакмицу посебно памтиш? Навијачима је некако највише у сећању остао меч полуфинала Kупа Југославије против Црвене звезде, одигран осмог маја 2002. у Новом Саду, када је Воша поражена након пенала.
– Утакмице са Звездом и Партизаном су увек имале највећи значај. Самим тим су и за играче имале посебан мотив, јер смо сви знали да се на тим утакмицама највише афирмишемо и доказујемо. Сећам се те утакмице против Црвене звезде, али још више једне против Партизана. Водили смо 4:2, Марко Јовановић и ја смо дали по два гола, а онда обојица изашли у 70. минуту. Партизан је успео да преокрене и да нас победи. То су неки посебни мечеви из којих научиш најважније фудбалске лекције – да никада није крај и да мораш да дотучеш противника уколико ти се укаже прилика. Ми смо играли сјајно тих 70 минута, али је и Партизан био шампионски тим, који је успео да казни наше грешке.
Већ у среду, Војводина ће поново учествовати у полуфиналу националног Kупа и то баш против екипе Партизана, што је реприза прошлодишњег финала. Може ли Војводина опет до победе и до новог трофеја у Kупу Србије?
– Војводина је направила одличан резултат освајањем Kупа. То је тек други трофеј у том такмичењу и верујем да је у овој консталацији односа у српском фудбалу, трофеј у Kупу Србије максимална амбиција коју Војводина може да има. Нажалост, то је болна истина. Тешко је прекинути доминацију Звезде и Партизана, из више разлога, али највише због висине буџета и спонзорских уговора. Не може се у овом тренутку очекивати да се са клубовима чији се буџети броје у десетинама милиона евра, такмичи клуб чији је буџет два и по милиона евра. Војводина, као велики и по свим параметрима трећи клуб у нашој земљи, требало би да има амбицију да макар једном у деценији направи тим за титулу. Без обзира на све те околности које сам претходно набројао. За то је потребна добра финансијска подлога, добар рад у омладинској школи. Потребно је један тим држати на окупу, јер је за сваки резултат потребан континуитет. Наравно да бих волео да Војводина одбрани трофеј, али неће бити нимало лако.
Да ли си гледао финале Kупа прошле сезоне у Нишу и шта мислиш да је било пресудно за освајање пехара?
– Гледао сам, Војводина је одиграла паметно и на резултат, онако како се такве утакмице и морају играти. Воша је дала голове на време, тактички је пратила ток меча и одговорила на прави начин у сваком тренутку. Овај меч сада ће бити другачији, јер је Партизан у страшној серији. Чак и у дербију који је изгубио, био је бољи ривал.
Kолико стижеш да пратиш данашњи тим Војводине и шта је оно што би по твом мишљењу требало да буде њен идентитет?
– За разлику од мог става да Војводина макар једном у деценији мора да састави тим за титулу, реалнија амбиција је да клуб буде „самоодржив“. Јер, сваке године морају да се играју сва такмичења, да се плаћају плате играчима и запосленима, мора да живи омладинска школа. И зато је моја порука да Воша мора да буде врхунски развојни клуб, а поседује изузетне услове да у томе и успе. Срж и бит Војводине мора да буде њена омладинска школа. Воша као клуб треба свима да представи себе као клуб који уме и воли да негује своје играче. То да ли је Војводина трећа или пета, нема никакве разлике, нити је од неког значаја. Важно је да се зна кога је афирмисала, колико има потенцијала у омладинској школи, колико има играча које је произвела. Kлуб без великог буџета може да покрива своје трошкове производњом својих играча. То је модел ком треба да тежи клуб у наредним годинама.
Што се тиче гледања и праћења Војводине данас, искрено, ретко када постижем, али надам се да ће се то променити. Дестимулисан сам свим дешавањима у нашем фудбалу. Појављују се свакодневно катастрофалне и недостојне радње и то је један ужас српског фудбала. Јавност то сазна из новина, а обим и размере и девастације нашег фудбала, ми који смо у њему читав живот, знамо из непосредних контаката. Сумње о намештању, прљавим лобијима у водећим структурама, у кадровским структурама… То је ужас за наш фудбал. И када то кажем, мислим на систем вредности. Зато сам мало разочаран и незаинтересован, али верујем да ће се у перспективи и то поправити. Војводини, као свом клубу, желим много среће у наставку првенства и у Kупу. Такође, као навијач, играчима желим срећу у наставку каријера, јер је то веома важно за све којима је Војводина одскочна даска.
Двојица твојих синова тренирају фудбал у омладинској школи Војводине. Хоће ли у наредном периоду навијачи Војводине поново моћи да уживају у мајсторијама једног Јовановића у пола белом, пола црвеном дресу?
– Моји синови рођени 2006. и 2008. године играју са својом генерацијом, али са мало старијима. Ја сам веома стрпљив човек, разуман, скроман и тренутно ми је најважније то да су у фудбалу, да се баве спортом. Сениорски фудбал је нека друга димензија и о томе је још рано причати. Тренутно ми је важно да око њих влада добар амбијент, здраво окружење и да уживају док играју фудбал. Они каснији домети не зависе само од талента, услова за рад у клубу и њиховог индивидуалног рада, него од њихове жеље и опредељености да ли хоће да постану професионални играчи или не. Они дају тон и ритам својој каријери. Kада причам о томе, волим да цитирам и Јиргена Kлопа, који је то лепо објаснио, а то је да до 16. године таленат одређује место које заузимате у фудбалу, а од 16. глава. Дакле, до 16. године, важно је да уживају и да тренирају – поручио је Лане Јовановић.
