Коста Хаџи
Коста Хаџи (1898. – 1971) био је један од оснивача, а касније и први тренер, технички директор и председник ФК Војводина.
Рођен је осмог новембра 1898. године у Вршцу, од оца Косте Хаџија старијег и мајке Софије, као једно од десеторо деце. Основну школу је завршио у родном Вршцу, да би гимназију завршио у Сегедину и Новом Саду, где је и матурирао 1916. године. Као српски родољуб, био је секретар Команде посадних трупа српске војске у Печују и посланик Велике народне скупштине, која је 1918. године у Новом Сад изгласала присаједињење Војводине Краљевини Србији.
Војску је напустио 1919. године и посветио се стицању академског звања, те је од 1919. до 1922. године боравио на студијама у Паризу и Кану. Одатле се 1927. вратио у Нови Сад, где је исте године положио адвокатски испит и потом се све до 1961. успешно бавио правом и адвокатуром.
Тада као 16-годишњак, заједно са својим школским друговима учествовао је у оснивању ФК Војводина и практично истог момента био је именован за техничког директора клуба, што је обављао све до 1933. године, с тим да је у неким периодима тог раздобља паралелно обављао две функције: од 1924. до 1926. био је први тренер у историји Војводине, да би од 1927. до 1935. године вршио и дужност председника клуба.
Управа и играчи Војводине из 1930. године: др Коста Хаџи је у првом реду, четврти слева
Имао је изузетну улогу у југословенском фудбалу у периоду пре Другог светског рата, а као генерални секретар Југословенског ногометног савеза (ЈНС) био је најзаслужнији за смиривање страсти после пресељења централе Савеза из Загреба у Београд. Такође, утицао је на то да се на територији Војводине оснују подсавези (један са седиштем у Новом Саду, а други са седиштем у тадашњем Великом Бечкереку, односно данашњем Зрењанину), чиме је војвођанске клубове заштитио од самовоље руководећих људи из Београда. Коста Хаџи био је вођа пута југословенске репрезентације у Монтевидео (Уругвај), где је 1930. године одржано прво Светско првенство у фудбалу.
Бошко Симоновић, Михајло Андрејевић, Милутин Ивковић и др Коста Хаџи на броду током путовања у Монтевидео 1930. године
Осим што је био правник и фудбалски радник, био је веома ангажован и у културним институцијама, па је тако од 1933. до 1939. године био члан Управног одбора Матице Српске, затим дугогодишњи председник Надзорног одбора “Друштва за Српско народно позориште” и члан Патроната Велике српске православне гимназије (данашње гимназије “Јован Јовановић Змај”), а својевремено је био покренуо и лист “Рад”.
Председник ФК Војводина Др Коста Хаџи и председник ФИФА Жил Риме 1930. године
Као велики родољуб, током Другог светског рата је пружао помоћ српским заточеницима у мађарском логору “Шарвар”, због чега је након рата добио надимак “Шарварски отац”. Уз помоћ свог пријатеља владике бачког Иринеја Ћирића, у Новом Саду је организовао помоћ за око 3.000 деце и око 800 одраслих, који су по домаћинствима и импровизованим болницама потражили спас од фашиста.
Био је врло привржен Српској православној цркви и у више наврата је помагао епархији Бачкој, а после Другог светског рата, постао је секретар Анкетне комисије за уврђивање злочина и недела окупатора и њихових помагача у Војводини. Такође, као њихов правни заступник, борио се и за војвођанске паоре, који су због одлуке комунистичке власти о принудном откупу и конфискацији пропадали и губили своју имовину. Из тог разлога, од стране режима је био оптужен да је помагач “народних непријатеља”, због чега је завршио у затвору, али његов углед у народу никада није био укаљан. Од тога да остатак живота проведе лишен слободе, спасао га је тадашњи председник Президијума Народне скупштине Југославије Иван Рибар.
Косту Хаџија можда је најбоље описао историчар адвокатуре Милорад Болтић:
“Национални револуционар (у младости), спортиста и спортски радник (до краја живота), културни посленик (када су и прилике изискивале), политички првак (опозициони), социјални радник (за време рата) и угледник адвокатских организација (после рата)”.
Др Коста Хаџи и Вујадин Бошков 1966. године
Своју Војводину никада није напуштао и дочекао је то да његов клуб 1966. године по први пут у историји постане шампион Југославије. Преминуо је шестог октобра 1971. године и сахрањен је на Алмашком гробљу у Новом Саду, а од 2014. године, у његову част, испред стадиона “Карађорђе” налази се његов споменик.