Grad Novi Sad i FK Vojvodina danas su se oprostili od svog voljenog Siniše Mihajlovića.

Na Maloj sceni Srpskog narodnog pozorišta danas je održana komemoracija u čast čuvenog člana druge šampionske generacije FK Vojvodina i počasnog građanina Grada Novog Sada Siniše Mihajlovića.

U prisustvu rukovodstva FK Vojvodina na čelu sa predsednikom Dragoljubom Zbiljićem, gradonačelnika Novog Sada Milana Đurića, te predsednika Pokrajinske vlade Igora Mirovića i mnogih drugih, danas su Grad Novi Sad i FK Vojvodina odali počast čoveku koji će zauvek ostati upamćen u istoriji „stare dame“ i Novog Sada.

Uoči komemoracije, prisutni su se upisali u knjigu žalosti, među kojima su – predsednik FK Vojvodina Dragoljub Zbiljić, gradonačelnik Grada Novog Sada Milan Đurić, kao i predsednik Pokrajinske vlade Igor Mirović.

Prisutnima se najpre obratio član Upravnog odbora FK Vojvodina Petar Đurđev.

– Meni je pripala ova teška dužnost da se u ime FK Vojvodina obratim danas svima vama. Sportski Novi Sad i FK Vojvodina danas se opraštaju od fudbalskog asa, brižnog oca i istinskog prijatelja, velikog humanitarca i počasnog građanina Novog Sada – Siniše Mihajlovića. Tokom 108 godina postojanja, belo-crveni dres nosila je plejada koji su svojim znanjem, umećem i uspesima prevazišli okvire nacionalnog fudbalskog značaja i ostvarili uspešne karijere u evropskim i svetskim razmerama. Od naših prvih internacionalaca pred Drugog svetskog rata tu mislimo na Dušana Markovića Luksa i Božu Markovića, koji je bio i naš predstavnik na prvom Mundijalu 1930. godine, pa preko zlatne generacije Vujadina Boškova, Todora Veselinovića, Dobrosava Krstića, Zdravka Rajkova, pa preko Silvestera Takača, Ratka Svilara, pa sve do danas do Dušana Tadića i braće Milinković-Savić, stvarno je teške pobrojati sve velemajstore koji su nosili Vošin dres. Među svima njima, opravdano mesto zauzima i Siniša Mihajlović. Nakon stagnacije u osamdesetim godinama prošlog veka, generacija predvođena Sinišom Mihajlovićem ponovo je vratila Vojvodinu na staze stare slave i tako zauvek ostavila neizbrisiv trag u istoriji Novog Sada. Od prvog dana kada je došao u Vojvodinu, Siniša je postao integralni deo tima i odmah se uklopio. Ali, nije se samo uklopio u timsku igru, već i u Grad Novi Sad, čiji je ubrzo postao jedan od omiljenih sinova. Za nas navijače i ljude iz kluba, Siniša je bio nešto više od onog što jedan sportista može da bude. Svoj poslednji meč odigrao je 9. decembra 1990. godine kada smo pobedili tuzlansku Slobodu 2:0. Ovaj hrabri i srčani čovek, stvorio je jaku emotivnu vezu i sa Vojvodinom i sa Novim Sadom, toliko jaku i toliko trajnu, da je to prkosilo logici. To je dokazivao i kasnije, kada je svoj dom izgradio i u Italiji. Povezanost sa našim Vujketom najpre u Romi, a potom i u Sampdoriju, pomogla je da Siniša postane vrsni odbrambeni igrač, svetske klase, a kasnije i trener koji je vodio i reprezentaciju Srbije. Valja napomenuti da se Sinišine zasluge u Vojvodini nisu završile titulom 1989. godine. Ništa manji uticaj imao je i godinama kasnije, kada se klub našao u novom problemu i organizacionom haosu, a Miha je uvek bio tu da pomogne. U njemu je bilo veličine, ali i ranjivosti. Bio je naš momak, naš čovek, kada je svojom levicom cepao protivničke mreže, Novi Sad je slavio. Kada ga nije išlo ili kada bi bio meta oštrih startova protivničkih igrača, nas je boleo svaki promašaj i udarac koji je primao. Svako od nas ovde ima neku anegdotu koja će ga podsećati na Sinišu Mihajlovića. Za sve ono što je radio na terenu, ali i van njega, Siniša je od nas dobio nešto drugo, dobio je ljubav i poštovanje, što je u ovom gradu teško dobiti. Ljubav je dobio prema onome što je bio, što je omogućio da svi mi zajedno osetimo. Ljubav prema njegovoj ljudskosti i humanosti koja je uvek bila prisutna sa svim njegovim mukama i iskušenjima kroz koje su prolazili on i njegova porodica. Legendo, nadam se da si sada na nebesima na nekom prelepom zelenom terenu, gde sa anđelima vežbaš slobodnjake. Tvoj Novi Sad i Vojvodina te nikad neće zaboraviti – rekao je Petar Đurđev.

Prisutnima se potom obratio i gradonačelnik Milan Đurić, koji se biranim rečima zahvalio za sve što je Siniša učinio za Novi Sad.

– Tužni skupe, užasno je teško prihvatiti da se Grad Novi Sad danas oprašta od svog Mihe, od legende i od čoveka ogromnog srca. Bio je moj idol kao i svim klincima koji su odrastali gledajući njegovu levicu i koji su verovali da su čuda moguća gledajući kako daje golove iz slobodnjaka iz matematički nemogućih uglova, kako prkosi svim zakonima fizike. Baš kao što je i prkosio svakom nečoveku, mržnji, ratovima, uništavanjima. Bio je moj prijatelj. Osim ljubavi prema fudbalu, spajala nas je i ljubav prema našem Novom Sadu. Naš Novi Sad nije želeo da se ovo desi, nije želeo da se ovako rano oprosti od svog Mihe. Suviše je rano. Nadali smo se da će jedan takav borac pobediti, da će takva neustrašiva ljudina pobediti i podmuklu bolest. Slomio nas je petak, 16. decembar, pamtićemo ga po bolnoj tišini, po neverici i šoku. Pamtićemo ga i po suzama. Nećemo pamtiti tugu, pamtićemo našeg Sinišu Mihajlovića, ogromnu životnu radost koju je prenosio na sve nas. Pamtićemo ga po svojoj radosti, nadi i snovima i svim pobedama. Grad Novi Sad je uvek bio ponosan na sve njegove titule, pehare i golove. Bio je najveći na terenu, i najveći u životu. Hvala mu za sva dobročinstva, jer samo nebo zna koliko je Siniša pomogao ljude iz ratno zahvaćenih područja, decu bez roditelja i koliko je osmeha vratio u dečije selo. To potvrđuje toliko puta ponovljenu misao da samo istinski dobri ljudi, mogu da postanu i vrhunski sportisti. Srpski Patrijarh Pavle rekao je „kada se čovek rodi, ceo svet se raduje, a samo on plače, ali treba da živi tako da kada umre, ceo svet plače, a samo on se raduje“. Gde god ovih dana pogledali, jasno je da je Siniša baš takvim životnim putem i hodio. Njegova levica donosila je radost ljudima u svim krajevima sveta. Kao igrač bio je idol i inspiracija mnogim generacijama. Kao trener, ne samo da je menjao igru svojih timova, već je i od igrača pravio bolje ljude. Ponoviću još jednom, kao igrač doneo je toliko željenu titulu u Novi Sad. Posle Vojvodine, ispisao je istoriju nastupajući za Crvenu zvezdu, Romu, Sampdoriju, Inter i Lacio. Kasnije kao trener, vodio je Kataniju, Fiorentinu, Torino, Samdoriju, Milan, Bolonju i voljeni nacionalni tim. Teško da će jedan igrač u bliskoj budućnosti uspeti da ponovi njegove uspehe. Iznad svega, Miha je bio ljudina i veliki patriota. Znate da je umeo da kaže da je za njega u životu mnogo važnije da bude bolji čovek nego fudbaler. Bio je najbolji. Grad Novi Sad 2006. godine proglasio je Sinišu Mihajlovića kao počasnog građanina. Godinu dana kasnije u Srpskoj Atini odigrao je i svoju poslednju i oproštajnu utakmicu. Svaki slobodan trenutak koristio je da dođe u Novi Sad sa svojom porodicom i ostaće zauvek voljen u svom gradu – rekao je gradonačelnik Novog Sada Milan Đurić.