Тужни 16. децембар. Дан који никада неће моћи да осване без присећања на Синишу. На великог Синишу Михајловића. На фудбалера који је био као ниједан други.
На Вошиног Миху, легенду клуба и некога је овај град и клуб искрено волео. Старији љубитељи фудбала памте како је Михина генерација донела титулу у Нови Сад, а млађи се сећају када се опростио од фудбала на његовом “Карађорђу”.
Није било како разговарати са Мирославом Тањгом на тему његовог кума Синише. Сваки детаљ у СЦ “Вујадин Бошков” подсећао га је на некога са ким је провео заједно толико дана од те 1988. године…
– Синиша и ја смо дошли исти дан. Почели смо да живимо заједно… – почиње причу Мирослав.
– Када смо стигли тај први дан у Нови Сад, прво што смо урадили после потписа уговора отишли смо да упишемо факултете. У питању је Факултет за заштиту на раду. Додуше, два пута смо га посетили. Први пут када смо уписали, а други три-четири године касније када смо дошли да подигнемо папире. Фудбал? Никад се ту не зна, дај ми да упишемо факултет да имамо нешто за даље у животу. Синиша је пет година био млађи од мене, велики таленат у том периоду, али нисмо желели да се одрекнемо тек тако школе… Е, онда је почела идеја “па, чекај, дај да ми будемо прваци у фудбалу”. Нисмо могли да се посветимо школи. То ми је остало као неко прво сећање – присетио се Тањга.
Борба је задржати сузе када пролазе слике кроз главу…
– Толико тога ме овде подсећа на њега. Наша Војводина, наши терени, наш Нови Сад… Песме, изласци, све… Није лако, верујте ми. Кроз све ствари у животу смо пролазили заједно. Толико је било ту толико ситуација животних, фудбалских… Дошли смо до односа који можеш да изградиш са јако мало људи у животу.
Љубав измеђи Синише и Новог Сада је посебна прича.
– Обожавао је овај град! Добио је признање и за почасног грађанина Новог Сада. Желео сам да када изађе из болнице дође овде, да прошетамо, присетимо се свега… Стално се распитивао за Војводину, стање у клубу, пратио је резултате.
Да живот није био тако суров према Синиши… Шта би данас рекао фудбалерима Војводине?
– Какво треће место? Хоћу да будете у прва два тима. Верујем да би то рекао.
Не можемо да се не присетимо и тима из 1988. године. Страшна генерација – прва помисао на шампионску екипу Војводине.
– Невероватна група фудбалера, тренера… Имали смо врхунску атмосферу и тренирали смо паклено! Заиста, ти тренинзи… Ту је све пуцало. Када се радило – радило се. Када излазимо ишли смо сви заједно, али никада пред утакмицу или када нас сутра чека тренинг, те ствари су се знале. Урадили смо велику ствар за нашу Војводину, наш Нови Сад… Људи су нас заиста поштовали и радовали се када нас виде. Прваци оне велике Југославије! Када би изашли у неки ресторан у Новом Саду са девојком, готово по правилу би добијали одговор „кућа части“. Сећам се да смо за освојену титулу смо добили 5.000 марака у три рате. То је новац с којим смо могли да одемо неколико дана на море. Причам то да вам кажем да нама нису биле мотив паре већ да направимо резултат са клубовом и изградимо се као играчи. А, новац? Ма он ће кад-тад доћи – закључио је присећање Тањга, потпредседник „старе даме“, који волонтерски помаже својој Воши.
