Debitantski nastup na „Karađorđu“, ulazak u igru u 79. minutu i gol za overu pobede u 82. zvuči kao savršen početak, ali je još bajkovitiji kada se na teren vratio nakon što mu je karijera bila pod velikim znakom pitanja.

Uroš Nikolić je danas heroj Vojvodine i ne samo zbog gola, najmanje zbog njega, već zbog svega onoga što je pogotku za 3:0 protiv Radničkog prethodilo.

Nikolić je stigao u Vojvodinu u trenutku kada mu je „nekoliko svetskih lekara“ reklo da „više neće moći da se bavi fudbalom“. Problem sa tetivom kolena bio je preveliki, ali je isto takvo bilo i poverenje Milana Rastavca u njegove sposobnosti i poverenje uprave kluba u procenu sportskog sektora da ga dovedu na „Karađorđe“.

Nikolić mesecima radi po posebnom režimu, ne sme da preopterećuje tetivu levog kolena, kako ne bi obnovio povredu. Ipak, od dolaska u Vojvodinu, uz pomoć lekarskog tima, Nikolić je uspeo da se vrati na teren i to na najlepši mogući način. Prvi dodir sa loptom bio je dovoljan da proradi levica za gol u malu mrežu i potvrdu trijumfa i jedne odlične predstave „stare dame“.

– Jedan u milion igrača ima ovakav povratak kakav sam imao ja. Samo ljudi u mom okruženju i lekari koji su verovali u moj oporavak, znali su kroz šta sam prošao. U Makabiju su mi dali šest injekcija direktno u tetivu za mesec i po dana i povreda je samo postajala gora. Prošao sam pakao dok sam došao do zvaničnog nastupa i ponosan sam na sebe što sam uspeo, što nisam odustajao, pobedila je moja ljubav prema fudbalu i jako sam srećan zbog toga. Moj brat je bio strašan fudbaler i bio je primoran da završi karijeru, i to mi je bio još jedan motiv da ne odustanem i da ja uspem da se vratim na teren. Želim da se zahvalim svima u Vojvodini, lekarskom timu i svakoj osobi koja je doprinela ovakvom povratku. Taj gol je gol svih nas – počeo je Uroš Nikolić.

Na njegovom povratku u srpski fudbal insistirao je Milan Rastavac, koji je verovao da može da pomogne Vojvodini.

– Mima i ja se znamo nekoliko godina, ali do sada nije bilo prilike da sarađujemo. Bio mi je selektor u omladinskoj reprezentaciji, ali kasnije se nikada nije poklopilo da budemo u istom klubu. I njemu sam se juče posebno zahvalio, jer da nije bilo njega, verovatno ne bih došao u Vojvodinu. On je od samog početka verovao da ja mogu da pomognem Vojvodini, a i želeo je da Vojvodina pomogne meni. Zato je ovakav početak još lepši – istakao je Nikolić.

Zbog specifičnosti povrede, Nikolić i dalje trenira po posebnom režimu, postepeno se vraća na teren, a celokupni program vodi profesor Marko Stojanović, kondicioni trener Vojvodine.

– Nažalost, ja i dalje moram da treniram po tom nekom posebnom režimu i da pazim da ne preopteretim koleno. Nadam se da će tako biti samo do zime i da ću onda dostići još veći nivo fizičke spreme. Marko Stojanović vodi moju rehabilitaciju i pomaže mi svakodnevno, hvala bogu da postoje ljudi kao što je on, ali i doktor Zoran Tocilj, jer da njega nije bilo, ja se ne bih više vratio na teren – otkrio je Uroš Nikolić.

On se osvrnuo i na atmosferu na „Karađorđu“, koji je osetio kada treba da pruži podršku ekipi, a Nikolić se nada da će navijači nastaviti da dolaze u što većem broju.

– Mislim da smo odigrali dobru utakmicu, možda ne toliko u našem ritmu i dominaciji, ali posle tri remija bilo nam je jako bitno da pobedimo. Navijači su jako bitan faktor na domaćem terenu i oni nas guraju napred i nadam se da će ih biti još više. Novi Sad je ogroman grad, Vojvodina je veliki klub, jedan od najvećih u Srbiji i mislim da zaslužuje da ima veliku podršku. Ja sam se između ostalog i vratio zbog ove atmosfere koja vlada u klubu, na tribinama i navijači treba da znaju koliko su nam značajni. Uostalom, fudbal se igra zbog njih. Nema lepšeg osećaja za igrača kada postigne gol pred velikim brojem svojih navijača. Zato se nadam da će ih u nedelju biti još više i da ćemo zajedno pronaći put do nove pobede – zaključio je Uroš Nikolić.