Godina je 1965. U posleratnoj Jugoslaviji, i dalje živi mit o „velikoj četvorci“. Crvena zvezda, Partizan, Dinamo Zagreb i splitski Hajduk smenjuju se na šampionskom postolju tadašnje Prve savezne lige Jugoslavije. Tokom prethodnih 19 godina, nije se pojavio niti jedan tim koji je uspeo da prekine dominaciju „velike četvorke“, a onda se pojavila jedna čudesna generacija. U sezoni 1965/66, Vojvodina je osvojila šampionsku titulu ispred drugoplasiranog Dinama i trećeplasiranog Veleža.
Povodom obeležavanja 55. godišnjice od osvajanja prve šampionske titule, o čuvenoj sezoni 1965/66. do sada su govorili najbolji strelac ekipe Silvester Takač i dr Radivoj Mika Radosav, a sada je svoje uspomene sa vojvodinašima podelio i Vladimir Savić.
On je rođen sedmog novembra 1943. godine u Mačvanskoj Mitrovici, a pre dolaska u Vojvodinu, karijeru je gradio u FK Podrinje iz Mačvanske Mitrovice, Sremu iz Sremske Mitrovice, Mačvi iz Šapca, da bi potom od 1965. do 1973. ispisao istoriju u dresu „stare dame“. Nakon Vojvodine, odigrao je još dve sezone za nemački Manhajm, a potom i još jednu za Crvenku, pre odlaska u penziju 1976. godine.
Kako Vladimir Savić danas kaže, dolazak u „velegrad, kao što je Novi Sad“, za njega, kao 22-godišnjaka pred istorijsku sezonu, bilo je ostvarenje snova koje nije mogao ni da sanja.
– Dolazak u veliki grad kao što je Novi Sad i još u klub kakav je Vojvodina, za nas koji smo dolazili iz provincije, jednostavno, ne može da se zaboravi. Došao sam iz svog mestašca, Mačvanske Mitrovice, u jedan takav grad i takav klub, i to je za mene bilo iskustvo od neprocenjive vrednosti. U to vreme, to je bio ogroman korak, kako u životu, tako i u karijeri jednog mladog fudbalera – počeo je priču Vladimir Savić, koji je za Vošu od te 1965. pa sve do 1973. godine odigrao 181 utakmicu i postigao 12 golova.
Po Vašem mišljenju, šta je ono što je taj tim činilo toliko posebnim?
– Verujem da je to bilo međusobno poštovanje svih nas unutar ekipe i kluba. Počev od direktora Vujadina Boškova koji nas je okupio, preko trenera Stankovića, koji je od prvog dana jasno zacrtao zadatke svakom od nas, pa sve do nas igrača. Ja sam došao u klub u kom su u tom trenutku bile veličine poput Ilije Pantelića, Brzića, Takača i nisam imao mnogo izbora, već da prepoznam svoje mesto na terenu i u svlačionici i da ispunjavam svoje zadatke. Takav stav imali su svi i zato smo bili takva ekipa.
Vojvodini ste se priključili pred početak sezone u kojoj je osvojena prva šampionska titula. Sa kakvim ambicijama ste došli u Vojvodinu i kako su Vas prihvatili saigrači?
– Osim tih igrača koje sam nabrojao, nekoliko nas mlađih bili smo ista generacija – Trivić, Radosav, Pušibrk i ja, i mi smo se nekako držali zajedno. To je bilo takvo vreme, ali daleko od toga da nas nisu poštovali stariji, nego je jednostavno postojala neka hijerarhija. Svi smo bili veoma bliski, od prvog dana kada sam došao, i osetio sam da tu i pripadam.
Uprkos tome što ste bili novajlija u timu, već u svojoj prvoj sezoni, u kojoj ste osvojili titulu, za Vojvodinu ste odigrali 29 utakmica i postigli pet golova. Čime ste uspeli tako brzo da se nametnete i ustalite u startnoj postavi?
– S obzirom na kvalitet te okosnice tima koju sam pominjao – Pantelića, Nikolića, Takača, Brzića, moj pristup igri i odnos prema radu morao je da bude na najvišem nivou. Svojim radom i zalaganjem, pa i poslušnošću na terenu i u svlačionici, zaslužio sam status kakav sam imao. Ništa nije moglo da me poremeti i promeni moju želju da uspem. Iskoristio sam prvu šansu i spletom okolnosti, ta pozicija na kojoj sam ja igrao zaista mi je odgovarala. Na ruku su mi išli i rezultati čitave ekipe, pa smo svi gledali samo ka napred i međusobno smo se činili boljim.
Kako ste se navikli na rad sa trenerom Brankom Stankovićem i kakav je utisak na Vas ostavio tadašnji tehnički direktor Vujadin Boškov?
– Brane je imao zahtevne treninge, bio je autoritet i kod njega je vladala prava disciplina. Svi smo želeli da se uklopimo i svako od nas znao je koji je njegov zadatak, što je verovatno bio ključ uspeha. Niko od nas možda nije bio toliko poseban kao pojedinac, koliko smo se trudili da se što bolje uklopimo i doprinesemo timu. Vujadin Boškov je bio najveća ličnost u našem fudbalu i verovatno najzaslužniji za taj uspeh Vojvodine. Svako ga je poštovao i on je svakoga gledao sa poštovanjem.
Svi znamo da su u to vreme stadioni bili puni na gotovo svakoj utakmici. Koliko je publika doprinela tom velikom uspehu Vojvodine te godine?
– Moram da kažem da su navijači vremenom počeli da dolaze sve više na stadion, jer nisu mogli da veruju da li su naši rezultati slučajni ili ne. Verovatno su zato dolazili sve više da vide uživo kako igramo i pobeđujemo. Kako smo otvorili sezonu sjajnim rezultatima, tako je i publika počela da veruje sve više u nas. Mislim da je publika tada znala i sa kojim ponosom predstavljamo grb i klub i da smo ih time još više dovlačili na tribine da nas bodre.
Nakon osvajanja titule, Vojvodina je napravila fantastičan uspeh i na evropskoj sceni, došašvi do četvrtfinala Kupa evropskih šampiona. Koliko je teško bilo ostvariti jedan takav podvig, posebno ukoliko se ima u vidu da je „stara dama“ iz daljeg takmičenja izbacila i moćni Atletiko Madrid?
– Sve do te sezone, reputacija Vojvodine kao kluba nije bila toliko značajna. Mi smo bili veliko iznenađenje i u našoj javnosti, a kamoli na evropskoj sceni. Kako je ta šampionska sezona odmicala, stekli smo svi takvo samopouzdanje da nismo imali nikakav kompleks ni od koga. Nije bilo bitno protiv kog kluba, niti protiv kojih igrača igramo. Mada, vreme je bilo takvo da onda nismo ni imali toliko informacija, već smo samo želeli da budemo bolji od onoga preko puta. Možda nismo bili ni svesni tog uspeha i tek danas možemo da vidimo koliko je veliki on zapravo bio.
Postoji li neka posebna anegdota ili zanimljivost koju pamtite iz tog perioda? Ko od igrača je imao ulogu lidera na terenu, a ko je bio najzaslužniji za dobru atmosferu?
– To je bilo vreme kada se mi mlađi nismo mnogo isticali. Imali smo veliko poštovanje i nismo mi bili zaduženi da pravimo atmosferu, ali je zato poseban u tome bio naš rezervni golman Veljković. On je bio pravi šaljivdžija i ne mogu sada da se setim neke posebne šale, ali se sećam da je uvek umeo da popravi atmosferu u svlačionici. Na terenu su glavni bili Pantelić, Nikolić, Takač – podvukao je Savić.
