Fudbalski klub Vojvodina ove godine obeležava veliki i vredan jubilej – 55 godina od osvajanja prve šampionske titule, odnosno godine u kojoj je srušen mit o tzv. „velikoj četvorci“ jugoslovenskog fudbala i u kojoj je Vojvodina postala prvi tim koji je uspeo da osvoji titulu ispred Crvene zvezde, Partizana, Dinama i Hajduka.
Bila je to sjajna generacija, predvođena možda i najboljim srpskim golmanom svih vremena Ilijom Pantelićem, neuhvatljivim strelcem Silvesterom Takačem, i brojnim drugim reprezentativcima i vrhunskim igračima tog doba Ivicom Brzićem, Stevanom Neštickim, Dobrivojem Trivićem, Vasom Pušibrkom, Radivojem Radosavom itd. Sa klupe, ekipu je vodio legendarni Branko Stanković, a tehnički direktor kluba u to vreme je bio čuveni Vujadin Boškov.
Ta generacija je 1966. godine upisala svoje ime u istoriju FK Vojvodina, ali i celokupnog jugoslovenskog fudbala, kao i u sportsku istoriju Novog Sada, s obzirom na to da je titula iz te godine bila prva titula koju je osvojio neki novosadski klub u bilo kom sportu. Već u narednoj sezoni, tadašnja ekipa Vojvodine je pokazala svoj kvalitet i na međunarodnoj sceni, gde je, zbog nedosuđenog faula nad golmanom i primljenog gola u 92. minutu revanša protiv Seltika, zaustavljena u četvrtfinalu Kupa evropskih šampiona, a Seltik je potom postao prvi britanski tim koji je osvojio titulu šampiona Evrope. Jedini poraz te sezone, računajući utakmice u domaćem prvenstvu i Kupu, kao i Kupu evropskih šampiona, Seltik je doživeo u prvom meču četvrtfinala protiv Vojvodine, kada je u Novom Sadu poražen rezultatom 1:0.
U sezoni 1966/67, u prvom kolu Kupa evropskih šampiona, žreb je spojio Vojvodinu sa ekipom Admire iz Beča (klub je u međuvremenu preseljen u grad Modling). Prva utakmica odigrana je sedmog septembra 1966. godine u Austriji, a Vojvodina je, golom Sekereša u 79. minutu, ostvarila značajnu pobedu pred revanš rezultatom 0:1.
Koliko je značajan bio gol postignut u finišu meča u Beču, pokazalo se u revanšu odigranom 20. septembra u Novom Sadu. Vojvodina i Admira tada su igrali nerešeno 0:0, pa je Voša, zahvaljujući pobedi u prvom meču, uspela da se plasira u osminu finala i tamo se nameri na veliki i slavni Atletiko Madrid.
Pred duele sa Atletikom, Voši nisu davane velike šanse. Madriđani su imali moćan tim i već izgrađeno ime u Evropi, dok se Vojvodina po prvi put takmičila u društvu najboljih evropskih klubova iz tog perioda. Međutim, na prvoj utakmici u Novom Sadu, odigranoj 16. novembra, crveno-beli su sjajnom igrom oduševili svoje navijače i bacili na kolena velikog rivala. Neuhvatljivi Silvester Takač doveo je Vošu u vođstvo već u trećem minutu, da bi sjajni Luis Aragones, golom iz penala u 55, uspeo da poravna rezultat. Ipak, Vojvodina se nije predavala. U 74. minutu, dosuđen je penal za Vojvodinu, koji je po običaju izveo golman Ilija Pantelić. Njegov kolega na drugoj strani uspeo je da odbrani udarac, ali je Pantelić natrčao na loptu i tako postao prvi golman u istoriji KEŠ-a koji je postigao gol iz igre. U 86. minutu, u strelce se upisao i Ivica Brzić, za pobedu Vojvodine rezultatom 3:1 i opšte oduševljenje na stadionu.
Na čuvenom “Manzanaresu”, na kojem je tada igrao Atletiko Madrid, u revanšu odigranom 14. decembra Vojvodinu je dočekao prepun stadion, a navijači domaćina verovali su da njihov tim može da nadoknadi prednost iz prvog meča. Ispostavilo se da su bili u pravu, s obzirom na to da su “jorgandžije”, golovima ponovo Aragonesa u 33. (i to ponovo iz penala) i Adelarda Rodrigeza u 43. minutu već u prvom poluvremenu uspeli da nadoknade prednost Vojvodine. Ipak, zahvaljujući golmanu Iliji Panteliću, Voša se uspešno odbranila do kraja, a kako se u to vreme nije poštovalo pravilo o vrednosti gola u gostima, trebalo je da se odigra i treći meč i to na neutralnom terenu.
Međutim, želeći da svom timu obezbedi pravu domaću atmosferu, uprava Atletiko Madrida ponudila je rukovodstvu Vojvodine određeni novčani iznos u zamenu za to da se i treći meč odigra na “Manzanaresu”. Verujući u svoj tim i igrače koje je imao na okupu, tehnički direktor Vojvodine Vujadin Boškov prihvatio je ovu ponudu i to se pokazalo kao odlična odluka, pošto je Vojvodina, osim novčanog dobitka, izborila i plasman u četvrtfinale. Ipak, sam početak utakmice nagoveštavao je pravu katastrofu crveno-belih. Atletiko je krenuo furiozno i već posle šest minuta, golovima Rodrigeza i Koljara, vodio je sa 2:0. Atmosfera je bila frenetična, ali igrači Vojvodine nisu se pomirili sa porazom. U 28. minutu, Silvester Takač je golom iz slobodnog udarca smanjio na 2:1, da bi u 65. Dimitrije Radović sa 30 metara postigao gol u rašlje, time poravnao rezultat i uveo meč u potpunu neizvesnost. Vojvodina je nastavila da napada, Takač je bio pogodio prečku, ali promene rezultata nije bilo, pa je utakmica otišla u produžetke. Ipak, u 102. minutu, posle duplog pasa sa Dobrivojem Trivićem, Takač postiže treći gol za Vojvodinu, za veliki preokret i veliku pobedu pred krcatim tribinama “Manzanaresa”.
Posle utakmica protiv Atletika, odnosno na pauzi između dve polusezone, Vojvodina je pretrpela značajne promene. Jedan od najboljih igrača Silvester Takač, praktično odmah posle treće utakmice u Madridu, otišao je u Francusku i prešao u tamošnji Ren, a crveno-bele je bio napustio i Đorđe Pavlić, koji je otišao u Nemačku. Voljom žreba, parovi četvrtfinala Kupa šampiona te sezone bili su Inter – Real Madrid, Ajaks – Dukla, CSKA – Linfild i Vojvodina – Seltik.
Od prodaje Takača francuskom Renu, tadašnja uprava Vojvodine postavila je dva reflektora na stadion, koji su zbog toga simbolično bili nazvani “Takačeve oči”. Pod svetlošću reflektora, prvog marta 1967, u Novom Sadu je odigran prvi meč između Vojvodine i Seltika, a na stadionu se okupilo rekordnih 35.000 gledalaca. Vojvodina je bila mnogo bolji tim i propustila nekoliko odličnih šansi, da bi u 70. minutu Milan Stanić postigao jedini i pobedonosni gol na meču, pred revanš i put u Glazgov.
Revanš je odigran baš na današnji dan, osmog marta, na prepunom stadionu Seltika u Glazgovu. Vojvodina je odlično ušla u utakmicu i u prvom poluvremenu propustila dve-tri stopostotne prilike za gol, a na pauzu se otišlo sa rezultatom 0:0. U drugom delu meča, Seltik je u 58. minutu poveo golom Čalmersa i taj rezultat je ostao na snazi sve do samog finiša utakmice, a onda se dogodila prava sportska tragedija za Vojvodinu. U 92. minutu, kada su svi već očekivali da sudija odsvira kraj meča, dosuđen je korner za domaćina. Lopta je ubačena u šesnaesterac Vojvodine, tamo je jedan igrač Seltika napravio faul nad golmanom Ilijom Pantelićem, koji je krenuo da uhvati ili izbije loptu, a to je iskoristio Vilijam MekNil i glavom postigao drugi gol za svoj tim, čime je zeleno-bele odveo u polufinale Kupa šampiona. Na stadionu je nastao potpuni delirijum, dok su fudbaleri Vojvodine u neverici ostali na terenu, svesni da nisu bili slabija ekipa od svog protivnika.
Godinama kasnije, brojni fudbaleri Seltika priznali su da je njihovom pobedonosnom golu prethodio faul nad golmanom i označili su Vojvodinu kao najbolji tim protiv koga su igrali. Kod igrača i navijača Vojvodine, ostao je osećaj ponosa na sve ono što su crveno-beli postigli te sezone, ali i žal, jer se nisu mogli oteti utisku da je Voša mogla i do same evropske titule…
Te sezone, dres Vojvodine su nosili: Ilija Pantelić, Branislav Veljković, Janko Sanković, Ivica Brzić, Zoran Dakić, Dimitrije Radović, Stevan Sekereš, Stevan Nešticki, Rajko Aleksić, Josip Zemko, Mladen Vučinić, Tonče Stamevski, Dobrivoje Trivić, Vasa Pušibrk, Radivoj Radosav, Vladimir Savić, Milan Stanić, Svemir Đorđić, Silvester Takač, Vladimir Rakić i Anđelko Marinković.
Reportažu britanske televizije o dvomeču između Vojvodine i Seltika, u kojoj i sami fudbaleri škotskog velikana govore kako je Voša bila najbolja ekipa protiv koje su igrali te sezone, možete pogledati u sledećem prilogu:
