Постоји једно становиште међу љубитељима фудбала широм света, или барем међу некима од њих, о томе да идентитет једног клуба и све оно што ће икада представљати одређују људи који су га основали и разлог због којег је клуб уопште и настао. И да без обзира на све успоне и падове, успехе и неуспехе, усхићења и поноре, клуб заувек остаје везан за оно изворно што га је створило, оно без чега никада не би ни постојао, оно што ће заувек остати неодвојиви део идентитета тог клуба, као што ће и клуб деценијама, па чак и читав век касније, бити неодвојиви део живота свих оних који га воле и све његове успоне и падове пролазе заједно са њим.
Тог давног шестог марта 1914. године, у Новом Саду је било опасно не само стварати фудбалски клуб, већ и живети уопште, поготово за српску националну заједницу. Односи између Србије и Аустро-угарске, којој је Нови Сад тада припадао, били су затегнути до мере да је било само питање времена када ће прерасти у отворени ратни сукоб. Међутим, српска омладина, пркосна каква то омладина обично уме да буде, није марила ни за шта друго сем за то да припадност свом граду и свом народу изрази кроз игру која им је освојила срца и опчинила онако како то само „најважнија споредна ствар на свету“ може да уради. Тако је, као плод љубави према Новом Саду, Србији и фудбалу, настао фудбалски клуб Војводина – први српски фудбалски клуб у граду подно Петроварадинске тврђаве.
Будући универзитетски професор Владимир Милићев, председник Српске трговачке банке Живојин Бајазет, правници Коста Хаџи, Раденко Ракић и Каменко Ћирић, хемичар Душан Хинић, текстилни инустријалац Миленко Шијаков и његов брат Ђорђе, као и Ранко Тошић, Урош Чаковац, Јован Љубојевић, Гојко Ружић, Ђорђе Живанов и Бранко Госпођиначки, тада су били само ученици Велике српске православне гимназије, која данас носи име „Јован Јовановић Змај“. Они су, у штрикерској радионици Саве Шијакова, практично у илегали основали клуб и дали му име Војводина, по узору на некадашње Војводство Србија и Тамишки Банат. Вероватно ни слутили нису да ће реч „Војводина“ касније бити коришћена и за назив покрајине, односно налазити се у називима многих других, не само спортских организација.
Међутим, прича о ФК Војводина није прича о клубу са којим се идентификује само једна национална заједница, јер једнако колико је поносан на своју оснивачку прошлост, фудбалски клуб Војводина је поносан на то што данас представља клуб који воле и подржавају и припадници свих других националних заједница које живе у Новом Саду, па чак и изван њега. Управо то представља само један мали део оног немерљивог богатства ФК Војводина, које сведочи о величини клуба и дефинише га као једног од најзначајнијих симбола свога града.
Прича о оснивању ФК Војводина је прича о томе да вам нико не може одузети право да будете своји на своме. О томе да, колико год неко био већи и јачи од вас, од својих снова и идеала никада не смете устукнути. О томе да вам никакав успех нико никада неће поклонити, већ да се својом храброшћу, спремношћу и одлучношћу за њега сами морате изборити. И о томе да, када сте део Војводине, кроз све успоне и падове, увек пролазите заједно.
