Трофеји и највећи успеси

Током своје дуге историје, фудбалски клуб Војводина је остваривао изванредне спортске резултате, освајао трофеје, гостовао на свим континентима света и побеђивао неке од највећих светских клубова. Ипак, међу свим успесима црвено-белих, издвајају се освајање шампионских титула 1966. и 1989, освајање Средњоевропског купа 1977, освајање Купа Србије 2014. и 2020. и пласман у четвртфинале Купа европских шампиона 1967. године.

ПРВА ШАМПИОНСКА ГЕНЕРАЦИЈА (1966)

Након периода који је у историји Војводине остао познат као “златне педесете”, у наредној деценији 20. века, коначно се остварио сан који су годинама сањале многе генерације играча и навијача – шампионска титула стигла је у Нови Сад. Био је то први трофеј који је стигао у град подно Петроварадинске тврђаве у било ком спорту и то на заиста импозантан начин – са осам бодова предности у односу на најближег пратиоца Динамо, у време када се за победу добијало само два бода.

Почетком шездесетих година прошлог века, у клубу је била извршена смена генерација, на место техничког директора постављен је Вујадин Бошков, а на место тренера дошао је Бранко Станковић. Управо овај тандем био је најзаслужнији за стварање шампионског тима, с обзиром на то да је Бошков својим модерним схватањима подигао организацију клуба на виши ниво, а Станковић својим стручним и преданим радом успео да усаврши игру Војводине и уклопи талентоване играче у једну складну и хомогену целину.

Вујадин Бошков и Бранко Станковић

Те сезоне, Војводина је постала први тим у некадашњој Југославији који је разбио мит о тзв. “великој четворци”, односно постала је први клуб који је освојио титулу испред Црвене звезде, Партизана, Динама и Хајдука, успевши притом да победи сваког од ових ривала и то углавном на њиховом терену. Црвено-бели су одиграли укупно 30 утакмица у првенству, на којима су забележили 17 победа, девет ремија и само четири пораза, уз гол разлику 43:28. Управо тада, Војводина је добила надимак “Воша”, као скраћеницу за “ВОјводина ШАмпион”, по чему је остала позната и данас.

Др Коста Хаџи и Вујадин Бошков 1966. године

Прву шампионску генерацију Војводине чинили су: Илија Пантелић (30 утакмица/0 голова), Бранислав Вељковић (1/0), Жарко Николић (29/4), Стеван Секереш (29/0), Ивица Брзић (29/0) Младен Вучинић (26/0), Стеван Нештицки (17/0), Димитрије Радовић (16/1), Тонче Стамевски (3/0), Рајко Алексић (2/0), Силвестер Такач (30/13), Васа Пушибрк (30/2), Владимир Савић (29/5), Добривоје Тривић (28/7), Ђорђе Павлић (18/8), Радивој Радосав (12/4), Адолф Ламби (8/2), Вељко Алексић (4/0), Ђорђе Милић (3/1), Драган Сурдучки (1/0) и Анђелко Маринковић (1/0).

Шампионска екипа Војводине из 1966. године. Стоје (слева надесно): Николић, Брзић, Пантелић, Р. Алексић, Вучинић, Радовић; чуче: Такач, Савић, Павлић, Тривић и Пушибрк.

Овај успех фудбалера Војводине сачуван је и у документарном филму Мирослава Виславског “Легенде у легенди”.

ПЛАСМАН У ЧЕТВРТФИНАЛЕ КУПА ЕВРОПСКИХ ШАМПИОНА (1967)

Одмах након што је остварила свој највећи успех освајањем титуле шампиона Југославије, већ у наредној сезони, Војводина је направила свој највећи међународни успех пласманом међу осам најбољих тимова у Европи.

У првом колу, жреб је спојио Војводину са екипом Адмире из Беча (клуб је у међувремену пресељен у град Модлинг). Прва утакмица одиграна је седмог септембра 1966. године у Аустрији, а Војводина је, голом Секереша у 79. минуту, остварила значајну победу пред реванш резултатом 0:1.

Колико је значајан био гол постигнут у финишу меча у Бечу, показало се у реваншу одиграном 20. септембра у Новом Саду. Војводина и Адмира тада су играли нерешено 0:0, па је Воша, захваљујући победи у првом мечу, успела да се пласира у осмину финала и тамо се намери на велики и славни Атлетико Мадрид.

Пред дуеле са Атлетиком, Воши нису даване велике шансе. Мадриђани су имали моћан тим и већ изграђено име у Европи, док се Војводина по први пут такмичила у друштву најбољих европских клубова из тог периода. Међутим, на првој утакмици у Новом Саду, одиграној 16. новембра, црвено-бели су сјајном игром одушевили своје навијаче и бацили на колена великог ривала. Неухватљиви Силвестер Такач довео је Вошу у вођство већ у трећем минуту, да би сјајни Луис Арагонес, голом из пенала у 55, успео да поравна резултат. Ипак, Војводина се није предавала. У 74. минуту, досуђен је пенал за Војводину, који је по обичају извео голман Илија Пантелић. Његов колега на другој страни успео је да одбрани ударац, али је Пантелић натрчао на лопту и тако постао први голман у историји КЕШ-а који је постигао гол из игре. У 86. минуту, у стрелце се уписао и Ивица Брзић, за победу Војводине резултатом 3:1 и опште одушевљење на стадиону.

На чувеном “Манзанаресу”, на којем је тада играо Атлетико Мадрид, у реваншу одиграном 14. децембра Војводину је дочекао препун стадион, а навијачи домаћина веровали су да њихов тим може да надокнади предност из првог меча. Испоставило се да су били у праву, с обзиром на то да су “јорганџије”, головима поново Арагонеса у 33. (и то поново из пенала) и Аделарда Родригеза у 43. минуту већ у првом полувремену успели да надокнаде предност Војводине. Ипак, захваљујући голману Илији Пантелићу, Воша се успешно одбранила до краја, а како се у то време није поштовало правило о вредности гола у гостима, требало је да се одигра и трећи меч и то на неутралном терену.

Међутим, желећи да свом тиму обезбеди праву домаћу атмосферу, управа Атлетико Мадрида понудила је руководству Војводине одређени новчани износ у замену за то да се и трећи меч одигра на “Манзанаресу”. Верујући у свој тим и играче које је имао на окупу, технички директор Војводине Вујадин Бошков прихватио је ову понуду и то се показало као одлична одлука, пошто је Војводина, осим новчаног добитка, изборила и пласман у четвртфинале. Ипак, сам почетак утакмице наговештавао је праву катастрофу црвено-белих. Атлетико је кренуо фуриозно и већ после шест минута, головима Родригеза и Кољара, водио је са 2:0. Атмосфера је била френетична, али играчи Војводине нису се помирили са поразом. У 28. минуту, Силвестер Такач је голом из слободног ударца смањио на 2:1, да би у 65. Димитрије Радовић са 30 метара постигао гол у рашље, тиме поравнао резултат и увео меч у потпуну неизвесност. Војводина је наставила да напада, Такач је био погодио пречку, али промене резултата није било, па је утакмица отишла у продужетке. Ипак, у 102. минуту, после дуплог паса са Добривојем Тривићем, Такач постиже трећи гол за Војводину, за велики преокрет и велику победу пред крцатим трибинама “Манзанареса”.

Славље фудбалера у Мадриду након победе над Атлетиком (1966)

После утакмица против Атлетика, односно на паузи између две полусезоне, Војводина је претрпела значајне промене. Један од најбољих играча Силвестер Такач, практично одмах после треће утакмице у Мадриду, отишао је у Француску и прешао у тамошњи Рен, а црвено-беле је био напустио и Ђорђе Павлић, који је отишао у Немачку. Вољом жреба, парови четвртфинала Купа шампиона те сезоне били су Интер – Реал Мадрид, Ајакс – Дукла, ЦСКА – Линфилд и Војводина – Селтик.

Војводина – Селтик, први март 1967. године

Од продаје Такача француском Рену, тадашња управа Војводине поставила је два рефлектора на стадион, који су због тога симболично били названи “Такачеве очи”. По први пут у историји, меч под светлошћу рефлектора у Новом Саду одигран је првог марта 1967, када је и одигран први меч између Војводине и Селтика, а на стадиону се окупило рекордних 35.000 гледалаца. Војводина је била много бољи тим и пропустила неколико одличних шанси, да би у 70. минуту Милан Станић постигао једини и победоносни гол на мечу, пред реванш и пут у Глазгов.

Плакат добродошлице Војводини у Глазгов

Реванш је одигран осмог марта на препуном стадиону Селтика у Глазгову. Војводина је одлично ушла у утакмицу и у првом полувремену пропустила две-три стопостотне прилике за гол, а на паузу се отишло са резултатом 0:0. У другом делу меча, Селтик је у 58. минуту повео голом Чалмерса и тај резултат је остао на снази све до самог финиша утакмице, а онда се догодила права спортска трагедија за Војводину. У 92. минуту, када су сви већ очекивали да судија одсвира крај меча, досуђен је корнер за домаћина. Лопта је убачена у шеснаестерац Војводине, тамо је један играч Селтика направио фаул над голманом Илијом Пантелићем, који је кренуо да ухвати или избије лопту, а то је искористио Вилијам МекНил и главом постигао други гол за свој тим, чиме је зелено-беле одвео у полуфинале Купа шампиона. На стадиону је настао потпуни делиријум, док су фудбалери Војводине у неверици остали на терену, свесни да нису били слабија екипа од свог противника.

Селтик – Војводина, 8. март 1967. године

Годинама касније, бројни фудбалери Селтика признали су да је њиховом победоносном голу претходио фаул над голманом и означили су Војводину као најбољи тим против кога су играли. Касније те сезоне, Селтик је постао први британски тим који је освојио титулу шампиона Европе, а у свим такмичењима у којима је наступао (првенство, Куп, Европа) доживео је само један једини пораз и то од Војводине у Новом Саду. Код играча и навијача Војводине, остао је осећај поноса на све оно што су црвено-бели постигли те сезоне, али и жал, јер се нису могли отети утиску да је Воша могла и до саме европске титуле…

Селтик – Војводина, 8. март 1967. године

Те сезоне, дрес Војводине су носили: Илија Пантелић, Бранислав Вељковић, Јанко Санковић, Ивица Брзић, Зоран Дакић, Димитрије Радовић, Стеван Секереш, Стеван Нештицки, Рајко Алексић, Јосип Земко, Младен Вучинић, Тонче Стамевски, Добривоје Тривић, Васа Пушибрк, Радивој Радосав, Владимир Савић, Милан Станић, Свемир Ђорђић, Силвестер Такач, Владимир Ракић и Анђелко Маринковић. Тренер екипе био је Бранко Станковић.

ОСВАЈАЧ СРЕДЊОЕВРОПСКОГ КУПА (1977)

Фудбалери Војводине у више наврата учествовали су у најстаријем међународном фудбалском такмичењу у Европи – Средњоевропском купу, а баш на 50. годишњицу овог такмичења, 1977. године, успели су и да освоје трофеј. У конкуренцији Фиорентине, Спарте (Праг) и Вашаша (Будимпешта), црвено-бели су били најбољи и тако заслужено донели један интернационални пехар у Нови Сад.

Своју прву утакмицу, Војводина је одиграла трећег новембра 1976. године против Фиорентине у Фиренци и изборила реми резултатом 0:0. Домаћин је више нападао и чешће имао лопту у свом поседу, док се Воша определила за чврсту и згуснуту одбрану, иако је из контранапада неколико пута врло озбиљно припретила противничком голману. Ипак, нерешен резултат био је праведан исход меча, а фудбалери Војводине били су задовољни освојеним бодом.

У другом колу, Воша је 24. новембра на свом терену дочекала прашку Спарту. Погоцима Јурчића и Мишића, црвено-бели су славили резултатом 2:0 и тако подгрејали наду својим навијачима о освајању првог места.

Ипак, та нада је била мало пољуљана већ после утакмице трећег кола и гостовања Војводине у Будимпешти осмог децембра. Против традиционално неугодног ривала Вашаша, који је у то време био веома поштован европски тим, Војводина је била поражена резултатом 3:2, па јој је предстојао тежак пут до остварења циља.

Наредно коло одиграно је 16. марта 1977. године, а Војводина је дочекала Вашаш у Новом Саду и бројни навијачи Воше дошли су да подрже свој тим у нади да може да се реваншира за пораз из Будимпеште. Већ на самом почетку утакмице, Војводина је повела са 2:0 и деловало је као да ће забележити сигурну победу. Међутим, за свега неколико минута, Мађари су успели да постигну два гола и тако се непоражени врате у Будимпешту.

Ипак, Војводина је и даље све држала у својим рукама, а вероватно кључни меч одиграла је шестог априла против Фиорентине у Новом Саду. Већ у шестом минуту, љубичасти су повели голом Казарце, али потом је на сцену ступио сјајни Слободан Вучековић. Постигавши хет-трик (голове дао у 17, 19. и 44. минуту), успео је да преокрене резултат и већ до полувремена обезбеди свом тиму сигурну предност. Већ на почетку другог дела утакмице, у 49. минуту, Шандор Мокуш је повисио на 4:1, а све што су гости до краја меча успели да ураде јесте да у 72. минуту преко Браље смање резултат на 4:2.

У последњем колу, Војводина је трећег августа гостовала Спарти у Прагу и освајањем бода (0:0) успела да дође до трофеја. На тај начин, та генерација Војводине златним словима се уписала у историју клуба, као једина која је успела да освоји један међународни трофеј. Те 1977. године, за Војводину су играли: Петар Никезић, Васа Рутоњски, Ђорђе Вујков, Шандор Мокуш, Мартин Новоселац, Владимир Трифуновић, Жељко Јурчић, Ратко Свилар, Славко Личинар, Миладин Пураћ, Рајко Алексић, Ласло Леринц, Слободан Павковић, Јосиф Илић, Мирослав Вукашиновић, Слободан Вучековић, Драган Тодоровић, Драган Бошњак, Милорад Косановић, Бранислав Новаковић, Миле Драгојевић, Момчило Бошковић, Душан Стакић, Зоран Мишић, Небојша Вучковић, Душан Ненадић, Ивица Радосављевић, Лука Титов и Бране Аникић. Током већег дела такмичења, тренер екипе био је Тодор Веселиновић, да би, уочи последње утакмице у Прагу, тим преузео Бранко Станковић.

Екипа Војводине која је освојила Средњоевропски куп 1977. године

ДРУГА ШАМПИОНСКА ГЕНЕРАЦИЈА (1989)

Иако је 1986. године испала у другу лигу, Војводина је само три године касније освојила своју другу шампионску титулу. Био је то сјајан спој искуства и младости, односно прекаљених асова Шестића, Мараса, Шапурића и талентованих младића Михајловића, Јокановића, Мијуцића… Све је то сјајно уклопио тада још увек млади и не толико познати тренер Љупко Петровић, а организацију клуба су на својим леђима изнели председник Јован Смедеревац, технички директор Љубомир Шпањол и спортски директор Милорад Косановић.

Шампионска генерација Војводине из 1989. године

Иако то нико није очекивао, Војводина је практично од самог почетка сезоне засела на прво место и није га испуштала све до краја шампионата. Као и у својој првој сезони у којој је освојила титулу, Војводина је и 1988/89. победила све тимове из тзв. “велике четворке”, при чему је вероватно кључна била победа над највећим конкурентом те сезоне, Црвеном звездом, остварена у Новом Саду у априлу 1989. године.

Војводина је славила убедљивим резултатом 3:1 и притом постигла заиста сјајне голове, а тада је и спортска јавност у Југославији постала свесна да црвено-бели имају снаге, знања и квалитета да до краја издрже у шампионској трци.

Коначно, победом над екипом Слободе из Тузле у Новом Саду резултатом 4:2, уз маестралну партију легендарног Милоша Шестића, титула је и дефинитивно освојена, а то је прослављено масовним уласком навијача на терен и слављем са играчима.

Другу шампионску генерацију Војводине чинили су: Чедомир Марас (34 утакмице/0 голова), Драган Васић (1/0), Будимир Вујачић (31/7), Горан Карталија (28/1), Душан Мијић (28/1), Светозар Шапурић (28/1), Стеван Миловац (26/2), Драган Гаћеша (15/0), Мирослав Тањга (14/1), Драган Марковић (7/0), Зоран Милосављевић (6/0), Маријан Зовко (4/0), Зоран Хајдић (1/0), Синиша Михајловић (31/4), Милош Шестић (30/7), Љубомир Воркапић (25/6), Драган Пунишић (25/4), Славиша Јокановић (24/4), Дејан Јоксимовић (23/5), Милан Поповић (20/1), Зоран Мијуцић (19/4), Жељко Дакић (15/2), Енес Мухић (4/0) и Јово Босанчић (2/0).

Војводина је титулу освојила са три бода предности у односу на Црвену звезду, одигравши 34 утакмице и остваривши учинак од 18 победа, шест ремија и 10 пораза, уз гол разлику 50:38.

ОСВАЈАЧ КУПА СРБИЈЕ (2014)

Освајачи Купа Србије 2014. године

Током своје дуге историје, фудбалски клуб Војводина је у шест наврата био финалиста националног Купа (1951, 1997, 2007, 2010, 2011, 2013), да би у свом седмом финалу 2014. године коначно освојио трофеј. Интересантно, први пехар националног Купа симболично је освојен баш у години у којој се обележавала стогодишњица постојања клуба.

Своје такмичење у Купу те сезоне, Војводина је почела 25. септембра 2013. године, утакмицом 1/16 финала и гостовањем екипи Слоге у Краљеву. Иако је противник Војводине био тим који се такмичи у нижем рангу, резултат после 90 минута утакмице био је 1:1, па се одмах приступило извођењу пенала. Сјајан на голу Војводине био је искусни голман Срђан Жакула и Воша се тако доста тешко, али заслужено пласирала у осмину финала.

Срђан Жакула

У наредној рунди, Војводина се 30. октобра састала са Новим Пазаром у Новом Саду. И овога пута, резултат после 90 минута меча био је нерешен, с тим да овога пута није било голова, па је утакмица завршена резултатом 0:0. Поново се приступило извођењу пенала и поново је Жакула био јунак победе Војводине, с обзиром на то да је у игру ушао у 90. минуту уместо Матеја Делача и да играчи Новог Пазара нису успели да га савладају из чак четири једанаестерца.

У четвртфиналу, Војводини је предстојала изузетно тешка препрека, с обзиром на то да је жреб одлучио да црвено-бели гостују Црвеној звезди у Београду. Улога благог фаворита била је на страни домаћег тима, али то није поколебало Вошине фудбалере да тог четвртог децембра остваре убедљиву победу резултатом 1:3. Војводина је повела у 10. минуту голом Калуђеровића, на 2:0 повисио је Аливодић у 58, да би све дилеме око победника отклонио Шкулетић у 71. минуту. До краја утакмице, Црвена звезда је преко Мрђе у 73. минуту успела само да ублажи пораз. Интересантно, Војводина је тог дана постала једини тим који је пет пута заредом успео да победи Црвену звезду.

У полуфиналу су се играле две утакмице, а жреб је одлучио да један пар чине војвођански ривали Војводина и Спартак. На првој утакмици у Новом Саду, 26. марта 2014, Војводина је славила резултатом 1:0, голом Мијата Гаћиновића у 59. минуту, после сјајног ударца са око 15 метара. Иначе, Војводина је била много бољи тим, а у првом полувремену је пропустила две одличне прилике преко Лазара Веселиновића. С друге стране, Спартак се определио за чување свог гола, чак и након примљеног гола.

Реванш у Суботици одиграо се деветог априла, а Војводина је славила идентичним резултатом – 0:1. Овога пута, стрелац јединог гола на мечу био је Сергеј Милинковић-Савић у 76. минуту. Током утакмице, Спартак је имао већи посед лопте, али је Војводина имала изгледније шансе, при чему најбољу није искористио Лазар Веселиновић, после чијег ударца је лопта отишла неколико центиметара поред гола.

У великом финалу, одиграном седмог маја 2014. на стадиону Партизана у Београду, као и годину дана раније, састали су се Војводина и Јагодина. За разлику од прошлог финала, које су Јагодинци добили резултатом 1:0, овога пута су црвено-бели били успешнији и победом од 2:0 дошли до толико жељеног пехара. Стрелци за Вошу били су Аливодић у 40. и Бабић у 51. минуту, за велику радост око 3.000 навијача “старе даме” у Београду. Поред постигнутих голова, најважнији моменат меча био је одбрањени пенал Срђана Жакуле, који је у 57. минуту зауставио шут Александра Пешића и тако у значајној мери погурао свој тим до победе.

Стартних 11 који су заиграли у великом финалу против Јагодине, чинили су: Срђан Жакула, Нино Пекарић, Дарко Пушкарић, Срђан Бабић, Сергеј Милинковић-Савић, Лазар Веселиновић, Мирко Иванић, Марко Живковић, Енвер Аливодић, Марко Полетановић и Немања Радоја, а тренер екипе био је Бранко “Соса” Бабић.

Екипа Војводине која је 2014. године освојила први пехар Купа Србије у историји клуба. Стоје (слева надесно): Срђан Жакула, Нино Пекарић, Дарко Пушкарић, Срђан Бабић, Сергеј Милинковић-Савић, Лазар Веселиновић; чуче: Мирко Иванић, Марко Живковић, Енвер Аливодић, Марко Полетановић и Немања Радоја.

ОСВАЈАЧ КУПА СРБИЈЕ (2020)

Сезона 2019/20. била је једна од најуспешнијих у историји клуба, с обзиром на то да је Војводина те сезоне освојила свој други пехар победника Купа Србије. У првенству, Војводина је такмичење завршила као трећа на табели, са само два бода мање од другопласираног Партизана, при чему је на гостујућим теренима забележено чак девет победа, по чему је изједначен рекорд из сезона 2010/11. и 2012/13.

У 1/16 финала Купа Србије те сезоне, Војводина је на Златибору победила истоимену екипу из Чајетине резултатом 1:4 (0:2). Голове за Вошу постигли су Јован Кокир у осмом, Петар Бојић у 27, Аранђел Стојковић у 55. и Никола Недељковић у 86. (аг), који је уједно постигао и једини гол за Златибор у 80. минуту (п).

У осмини финала, Воша је победила екипу Синђелића из Београда резултатом 4:0 (2:0), уз голове Романа Корховоја у петом (аг), Дејана Зукића у 36. (п) и 58. и Ђорђа Ђурића у 81. минуту.

Дејан Зукић постиже гол из пенала против Синђелића

Мечеви четвртфинала били су планирани за пролећни део сезоне, међутим, услед пандемије корона вируса, сва спортска такмичења у земљи прекинута су почетком марта и настављена тек крајем маја, па је тако Воша у четвртфиналу против Младости из Лучана играла тек почетком јуна. На „Карађорђу“, утакмица између Војводине и Младости је завршена резултатом 0:0, па се приступило извођењу пенала, при чему су успешнији били фудбалери Војводине, који су славили резултатом 5:4. Голове за Вошу из пенала постигли су Немања Човић, Миљан Вукадиновић, Миодраг Гемовић, Аранђел Стојковић и Никола Дринчић, док су прецизни из једанаестераца за Младост били Милан Бојовић, Милош Шатара, Лазар Јовановић и Владимир Радивојевић. Пенал за Младост промашио је Предраг Павловић.

У полуфиналу, Воша се састала са екипом Чукаричког у Београду, где је, голом Немање Човића у 31. минуту, победила домаћина резултатом 0:1.

У финалу, Војводина се састала са Партизаном из Београда. За место одигравања финала, Фудбалски савез Србије је изабрао стадион „Чаир“ у Нишу и то свега осам дана пред утакмицу. Фудбалски клуб Војводина је претходно предлагао да домаћинство буде одређено жребом или да финале буде одиграно у неком од градова који су релативно близу Новом Саду, попут Суботице или Шапца. Међутим, с обзиром на то да ФК Партизан није пристао ни на једну од ових опција, ФСС је одлучио да финале буде играно у Нишу. С обзиром на даљину пута и чињеницу да се финале играло радним даном, навијачи Војводине су одлучили да не присуствују овом мечу, али су уместо тога заједно гледали утакмицу на великом „LED“ екрану на стадиону „Карађорђе“.

У самом финалу, Војводина је повела 2:0 головима Миљана Вукадиновића у 31. и Петра Бојића у 55, али је Партизан изједначио преко Филипа Стевановића у 80. и Страхиње Павловића у 96. минуту, па је меч отишао у продужетке. С обзиром на то да ни након додатних 30 минута није било победника, приступило се извођењу пенала, при чему је успешнија била Војводина, за коју су голове постигли Аранђел Стојковић, Миодраг Гемовић, Младен Деветак и Стефан Ђорђевић. Са друге стране, прецизни из пенала за Партизан били су само Бибрас Натхо и Филип Стевановић, док једанаестерце нису реализовали Урош Витас и Саша Здјелар.

Стартну поставу Војводине у финалу против Партизана чинили су: Емил Роцков, Никола Андрић, Славко Бралић, Синиша Саничанин, Стефан Ђорђевић, Никола Дринчић, Аранђел Стојковић, Миљан Вукадиновић, Петар Бојић, Немања Човић и Момчило Мркаић, а шеф стручног штаба био је Ненад Лалатовић.

Дан након финала, играчи и чланови стручног штаба имали су сјајан дочек на стадиону „Карађорђе“, где је око 2.500 навијача дошло да их поздрави због феноменалног успеха који су остварили.