Бранко Станковић

Бранко Станковић (1921. – 2002) био је тренер прве шампионске генерације Војводине из 1966. године и генерације која је 1977. освојила Средњоевропски куп, чиме се златним словима уписао у дугу историју клуба.

Рођен је 31. октобра 1921. године у Сарајеву, а играчку каријеру провео је у Славији (1937. – 1941), БСК-у (1941. – 1944) и Црвеној звезди (1945. – 1958), за коју је одиграо укупно 495 утакмица и постигао 36 голова, те тако заслужио статус легенде клуба. Ипак, много већи успех направио је бавећи се тренерским послом, с обзиром на то да је тренирао велики број клуба и освојио прегршт трофеја.

У Војводину је дошао 1964. године на наговор тадашњег техничког директора клуба Вујадина Бошкова и у наредне три сезоне учествовао је у стварању најсветлијих момената у клупској историји. Предводећи тим у сезони 1965/66, на супериоран начин је освојио прву титулу за Војводину, а већ наредне године је са црвено-белима дошао до четвртфинала Купа европских шампиона, што до дана данашњег представља највећи међународни успех “старе даме”.

Вујадин Бошков и Бранко Станковић

Након три године, напустио је место шефа стручног штаба Војводине, али се на њега поново вратио почетком 1977. године и на крају те сезоне успео да освоји Средњоевропски куп, чиме се у клупску историју уписао и као тренер који је донео први, а за сада и једини интернационални трофеј у клупске витрине. Војводину је поново напустио годину дана касније, када се опет отиснуо у иностранство, а током дуге и богате тренерске каријере, предводио је клубове као што су Порто, Фенербахче, Бешикташ, АЕК, ПАОК, Арис, Црвена звезда, Жељезничар, Олимпија итд, при чему је освојио укупно седам трофеја, а био је и тренер репрезентације Југославије која је на Европском првенству 1968. године освојила друго место.

Био је познат као велики господин и џентлмен, који се на терену увек придржавао фер игре, а о томе сведочи позив који је добио од легендарног бившег репрезентативца Енглеске Стенлија Метјуса, на свечаности коју му је организовала Фудбалска асоцијација Енглеске поводом његовог осамдесетог рођендана. Тај позив, легендарни Стенли Метјус је објаснио следећим речима:

“Кад почне утакмица, свог директног ривала после десетак минута упознамо, слично као боксери у рингу. Одмах сам видео да је Станковић играч екстра класе. Моја шанса је била у томе што је терен био клизав, а ја много лакши и могао сам да користим свој дриблинг горњим делом тела. И тада сам упознао најкоректнијег ривала у каријери. Ни у једном тренутку, господствени Југословен није посегнуо за оштрином, својом силном снагом или грубошћу. Импоновао ми је: владао је собом и ситуацијом. Моја је жеља да такав витез фудбала буде мој гост, да увелича славље”, рекао је Метјус.

За репрезентацију Југославије одиграо је 61 утакмицу и био члан тима који је на Олимпијским играма 1948. године у Лондону и 1952. године у Хелсинкију освојио сребрну медаљу. Преминуо је 20. фебруара 2002. године у Београду.