Тодор Веселиновић

Тодор Веселиновић (1930. – 2017), међу навијачима познатији као Тоза, најбољи је стрелац, а по мишљењу многих и најбољи играч у историји фудбалског клуба Војводина.

Да би се један клуб могао сматрати великим, његову историју морали су да стварају велики играчи. И пре свега велики људи. Војводина је, у својој сада већ преко стогодишњој историји, имала прегршт играча, тренера и функционера чије ће име вечно изазивати поштовање код свих навијача нашег црвено-белог тима, као и код свих искрених, објективних љубитеља те чаробне игре, познатије као фудбал.

И ако се за Вујкета може рећи да је био највеће име ФК Војводина, један велики визионар и стваралац, човек који је по много чему био бар 20 година испред свог времена, онда се, када су сам терен, лопта и фудбал у питању, једно име намеће као прво при свакој помисли на дрес подељен на белу и црвену боју – Тодор Веселиновић Тоза.

Рођен у Новом Саду 22. октобра 1930. године, био је прави виртуоз са лоптом, играч због којег су људи долазили на стадион, човек о коме се увек причало са поштовањем, дивљењем и бескрајним симпатијама… Бројни су били тренери, функционери, а и навијачи из ондашњег времена који никад нису прежалили то што Тозу нису видели и у свом омиљеном тиму. Међутим, он је увек био привржен Воши и њеном пола белом, пола црвеном дресу. То се најбоље видело када је, приликом одслужења војног рока 1952. године, београдски Партизан искористио право које је тада имао да, као клуб војске, играча на одслужењу војног рока доведе у своје редове. И Тоза је одиграо ту сезону за Партизан, на 22 утакмице дао је лаганих 15 голова. Након што је одслужио своју војну обавезу према држави, сви су очекивали да ће и остати у истом клубу. Међутим, он им је, онако господски, а у исто време и помало мангупски поручио: “Хвала вам лепо, ал’ одох ја назад.”

И вратио се назад. И био је бољи него икада пре – четири пута (1956, 1957, 1958. и 1961) био је најбољи стрелац лиге оне велике Југославије, лиге која се тада комотно могла сврстати међу пет најбољих у Европи. Само у првенству, за своју Вошу је одиграо 196 утакмица и постигао 130 голова, по чему је убедљиво најбољи стрелац у историји клуба.

Тодор Веселиновић слави постизање гола на мечу против Црвене звезде

Међутим, Тоза није био велик само због својих голова у Војводини. Није био велик ни само зато што је за младу репрезентацију Југославије дао 20 голова на 14 утакмица, нити због тога што је за сениорску репрезентацију постигао 28 голова на 37 утакмица. Мање-више и она утакмица у Кардифу против Велса 1954, када је ушао у другом полувремену и стрпао три комада за нашу победу од 1:3, и што је исту ствар поновио и 1958. у Бечу против Аустрије (3:4). На страну и “ситнице” да је касније био тренер таквих гиганата и институција у својим земљама као што су Фенербахче, Олимпијакос, АЕК, Индепендијенте… А и то што је био селектор који је репрезентацију 1984. одвео на Европско првенство у Француску. Био је и тренер Војводине од 1974. до 1977, а 1975. је са црвено-белима стекао звање вицешампиона, иако је, док су се играле утакмице последњег кола, титула већ била виђена у Новом Саду…

Митар Мркела и Тодор Веселиновић на утакмици против Италије у Падови, 8. јуна 1983. године

Тодор Веселиновић Тоза био је и остао велик зато што је, пре свега, увек био велики човек. Увек је помагао свима којима је могао, па се на Салајци често знало рећи да “Кад Тоза има пара, и мачке једу кремпите”. А уз то, увек је, упркос свој тој слави и хвалоспевима које је добијао, остао она скромна и доброћудна особа, и даље поносан на своју Салајку и на свој Нови Сад. Шмекер и мангуп, спортиста и боем, европска звезда и скромни момак из краја, све је то био наш Тоза Веселиновић. Старији навијачи препричавали су како је, на једној утакмици Војводине, постизао гол сваки пут након што га је његова екипа примила, те је у једном моменту пришао и рекао голману Васићу: “Не брини, не можеш их ти толико примити, колико их ја могу дати”. И заиста, кад је Тоза био на терену, навијачи Војводине нису много бринули… Добар резултат је понекад могао да изостане, али фудбалске мајсторије и врхунска забава, то је, кад је Тоза у питању, увек било нешто што се подразумевало.

Последњих година, Тоза Веселиновић са супругом је боравио у Атини и живео мирним пензионерским животом. Ипак, сваки пут када је долазио у Нови Сад, а то се последњи пут догодило у јесен 2016. године, није пропуштао прилику да посети свој клуб и стадион на којем је толико пута опчинио фудбалски свет, на којем су му, након смрти, навијачи Војводине осликали мурал као вечни знак сећања и захвалности.

Мурал Тодора Веселиновића на источној трибини стадиона „Карађорђе“

Од последица можданог удара, Тодор Веселиновић преминуо је у Атини 18. маја 2017. године, а сахрањен је на Новом гробљу у Новом Саду.