Година је 1965. У послератној Југославији, и даље живи мит о „великој четворци“. Црвена звезда, Партизан, Динамо Загреб и сплитски Хајдук смењују се на шампионском постољу тадашње Прве савезне лиге Југославије. Током претходних 19 година, није се појавио нити један тим који је успео да прекине доминацију „велике четворке“, а онда се појавила једна чудесна генерација. У сезони 1965/66, Војводина је освојила шампионску титулу испред другопласираног Динама и трећепласираног Вележа.
Један од најзаслужнијих за ту историјску титулу био је Силвестер Такач, најбољи стрелац Војводине са 13 погодака на 30 утакмица у тој сезони, од укупно 245 голова на 426 мечева током девет година у првом тиму црвено-белих.
Као најбољи стрелац, са четири гола у тадашњем Купу европских шампиона, предводио је Војводину до четвртфинала тада најелитнијег европског клупског такмичења. У осмини финала, против мадридског Атлетика, на најлепши могући начин се опростио од своје „старе даме“. Воша је као домаћин победила у првом мечу резултатом 3:1, а Такач је постигао први погодак. У реваншу, Атлетико је славио са 2:0, па се, према тадашњим правилима, играла и трећа утакмица.
Тадашњи технички директор Војводине Вујадин Бошков прихватио је понуду Атлетика да се трећи меч ипак игра у Мадриду, уместо на неутралном терену. Да није било Силвестера Такача, то би можда била кобна одлука. Атлетико је већ после шест минута повео са 2:0. Такач је постигао погодак за 1:2, а Воша је до краја успела да избори продужетке, у којима је Такач постигао и трећи погодак за преокрет и коначних 2:3, те тако обезбедио Војводини највећи успех и на међународној сцени, који ниједна генерација „старе даме“ до данас није успела да понови. Након те историјске победе, Такач је потписао за француски Рен, а Воша без једног од својих најбољих играча и првог голгетера, ипак није успела да елиминише шкотски Селтик, који је касније и подигао пехар првака Европе.
Ове године, ФК Војводина обележава 55 година од освајања своје прве шампионске титуле, а сећања Силвестера Такача на тај велики успех и даље не бледе.
– Има много лепих успомена на ту годину, али прво што желим да истакнем је јако добра атмосфера у екипи и у клубу. Дружили смо се, проводили време заједно и ван терена. То се одразило и на резултате и на наше игре. Сећам се и наших великих победа, како смо „тукли“ Звезду 3:0 на полувремену у Београду, па Партизан који је те сезоне играо финале Купа европских шампиона са Реалом. То је била година за памћење због много тога – почиње причу Силвестер Такач, који се и 55 година касније сећа невероватних детаља из периода када је носио дрес „старе даме“.
Војводина је прва разбила мит о тзв. „великој четворци“ југословенског фудбала. Kолико је тешко било постати први тим који је освојио титулу испред Црвене звезде, Партизана, Динама и Хајдука?
– Ми смо имали циљ од првог дана припрема. Заправо, имали смо исти циљ и годину пре, али тада није било толико реално да будемо прваци. Изгубили смо две-три утакмице и, што се каже, тако су нестали ти наши снови. Следеће сезоне, тог лета 1965, тадашњи директор, легендарни Вујадин Бошков је имао најбољи прелазни рок. Били смо јаки, али су нас додатно појачали Брзић, Тривић и Савић. Уз добар тим, постојала је и наша огромна жеља. Није почело све тако бајно, јер смо у првој утакмици изгубили у Скопљу. Али, како је сезона одмицала, ми смо били све бољи. Победили смо Партизан у Новом Саду. Тукли смо Динама у Загребу, а једно полувреме променило је све. Гостовали смо Црвеној звезди у Београду и на полувремену смо водили 3:0. То је био огроман успех, за нас прва и највећа потврда да не маштамо у празно. На полувремену, ушли смо у свлачионицу и били смо без речи. После те утакмице, било је јасно да морамо бити прваци.
Те сезоне, Војводина је освојила титулу са чак осам бодова предности у односу на другопласирани Динамо, у време када се за победу добијало само два бода. Шта је био кључ успеха тог тима?
– Да би једна екипа била добра и да би тим био добар, неопходне су три ствари – председник и директор клуба, добар тренер и добар играчки кадар. То све мора да се испуни и да се поклопи да би и на терену ствари функционисале како треба. Председник Ака Ковачевић и директор Вујадин Бошков су били невиђени ауторитети. Поред њих, нико није смео да зуцне. Строги, правични, достојанствени и увек на месту. Тренер Станковић је такође инсистирао на дисциплини и на физичкој спреми. Ми смо некада могли да негодујемо, јер знате како, играчима није лепо да трче пуно без лопте, али смо поштовали његову реч. Веровали смо да ради праву ствар и он је веровао нама. То узајамно поверење и поштовање пренело се и на терен. Били смо можда, играчки и фудбалски, у том тренутку без великих имена. Од нас се није много очекивало, јер када играте у великом клубу, као што је Реал Мадрид, онда се од првог дана очекује да будете прваци.
Kоје утакмице су биле пресудне у шампионској трци, односно које победе су се испоставиле као најважније у борби за пехар?
– Ми смо толико били пуни самопоуздања да и када смо губили, ниједног тренутка нисмо мислили да нећемо победити. Газили смо све ривале. Као што сам рекао, Партизан је те године играо финале КЕШ-а, а ми смо га победили оба пута. Звезду смо разбили усред Београда. Тукли смо и Динамо у Загребу. Те године нико није могао да нас победи. Ти тријумфи су били најважнији. Тако смо схватили да Војводина не само да може да се такмичи са њима, већ да може и да их надигра.
Са 13 голова на 30 првенствених утакмица, били сте најбољи стрелац првог шампионског тима Војводине. Шта је оно што Вас је највише одликовало као играча и профилисало као једног од најбољих фудбалера тог времена у Југославији?
– Верујем да је пресудно било то што сам још од малих ногу имао смисао да дам гол, из сваке позиције. То је много година касније рекао и мој први и најбољи тренер Фрања Хирман, који је био центарфор и могао је да нањуши голгетере. Једном приликом сам га питао шта би требало да играм, јер сам играо десно крило у Воши, па центарфора у Рену, па лево у Стандарду, а Фрања мени каже – „само центарфора“. Ја сам веровао да сам крило и тако сам се и понашао, јер нисам био жељан да дајем голове. Није било бека којег нисам могао да предриблам. Био сам релативно брз, прецизније стартан, јер сам у првих пет метара сваком могао да побегнем. Од свог идола Тозе Веселиновића, научио сам када и где треба да утрчим, да осетим празан простор. Он је био велемајстор. Тачно је знао када треба да утрчи у дубину, а ја сам то гледао и учио и учио. Шутирао сам пенале и слободњаке, могао сам и левом и десном. Међутим, мислим да ме је највише красило то што сам увек пружао максимум и на тренинзима. По годинама, можда у тој екипи нисам био најстарији, али сам по стажу био међу старијима. Ако се као такав ја залажем на тренингу, онда повучем и остале са собом. Тако смо изградили хијерархију. Те сезоне сам, ни сам не знам како, био најбољи стрелац екипе, а да ми то уопште није био циљ. Ја сам увек више био срећан када бих саиграчима асистирао за голове.
Не знам да ли је то познато и икада објављено, али ја сам у тој јесењој сезони био на радару неких страних клубова. Долазили су неки људи из иностранства и рекли су ми да долазе да ме гледају тренери и директори из Рена, Марсеја… Међутим, мени то нико из клуба није рекао. Новинар Темпа Јовица Величковић је био посебан тип, па сам од њега сазнао, а њега су звали француски новинари да се распитују о мени, јер су писали да ме жели Рен. Он ми је дискретно рекао „пази се, данас те гледају“. Шта сам ја тад знао о томе и како то иде. Једном су ме гледали против ОФК Београда. Тренер Рена је дошао, ми изгубили, а ја нисам био ништа нарочито. Друго полувреме су ме ставили да играм центарфора и то први пут, јер је њима био потребан центарфор. Зато сам касније у Рену и играо центарфора. Након тога, убрзо идемо у Мадрид. Председник Ковачевић ми је тада рекао да ће доћи неки страни тренер и да хоће да потпишем за њих. Још пре прве утакмице у Мадриду, ја сам већ потписао за Рен. Можда људи нису веровали да можемо да победимо Атлетико, не знам, али такво је време било.
Осим тога што је имала најбољи тим, многи сматрају да је Војводина те сезоне имала и најбољег тренера Бранка Станковића, односно најбоље руководство, на челу са техничким директором Вујадином Бошковом. Kолики је био њихов допринос освајању титуле?
– Стане је добио квалитетне играче на окупу и тог лета 1964. који су после годину дана били комплетирани доласцима Брзића, Тривића и Савића. Он је одрадио изванредне припреме. Физички и морално на највишем нивоу, уз добру атмосферу, ми смо били супериорни у односу на све. Морал никада није опадао. Није било утакмице када смо мислили да ћемо изгубити. Имали смо квалитетне играче, који пре те титуле нису били довољно цењени. И тада, као што је верујем и данас, играчи из Војводине тешко су долазили до репрезентације, а сви врло добро знамо колико је било битно бити репрезентативац. Стане и Вујке су направили тај тим из ког су касније многи постали репрезентативци. У то доба, највише се придавао значај ономе што су за тим урадили Бошков и Станковић, али и председник Ковачевић. Њихов допринос је био кључан, али ништа ни они не би могли да генерација није имала такав таленат, такво јединство, другарство и жељу да побеђује и постане шампион.
Што се тиче Вујадина Бошкова, он је био велико име, велики фудбалер. Ја сам са Вујкетом играо две-три сезоне, али нисмо имали много утакмица, јер је прво морао у војску, па је доживео два лома ноге. Међутим, један сам од ретких који је са њим био на „ти“. Само да ми је једном рекао „немој ти мени на ти“, ја бих променио, али он се никада није бунио. Он је имао такво понашање и ауторитет, да зрачи у сваком тренутку, сваком својом реченицом. Вујке је завршио страшне трансфере. То што је он тада на своју реч вероватно успевао тада ни богатији клубови не би могли. Касније је и као тренер изградио име, а занимљиво је да никада није био тренер у бившој Југославији, а јесте у једном Реалу. Срели смо се једном у Лијежу, ја сам тада играо у Белгији. Такав се ретко рађа. Уосталом, и када је умро, на сахрану су дошла велика имена из Италије. То је био Вујке.
На Вашем последњем мечу у дресу Војводине, са два гола против Атлетика у Мадриду, помогли сте Вашој екипи да се пласира у четвртфинале Kупа европских шампиона. Kакво сећање имате на ту чувену утакмицу?
– Тај Атлетико Мадрид је у то време био јако добра екипа. Ми смо их добили и имали лепу предност од 3:1, али у другом мечу су нас разбили. Нисмо прешли пола, добили су нас 2:0 и добро смо прошли да се изборимо за трећи меч. По тадашњем правилу, није било гола у гостима, а одлука је била да се и трећи меч игра у Мадриду и ми смо остали тамо седам дана. У међувремену, Атлетико је играо градски дерби, Реал их је добио 2:1 и ми смо тада помислили „што не бисмо могли и ми?“. И почне трећа утакмица, кад они поведу 2:0. У једном моменту, помислио сам „само да не буде више“. Ипак, ја сам дао први гол из слободног ударца за 2:1. Друго полувреме, кренули смо да газимо, они су падали и тада је до изражаја дошла та наша, Станетова физичка спрема. Ми смо њих надиграли на сваком делу терена. Мита Радовић је ушао у средину и дао гол под пречку за 2:2. Идемо даље, ми смо добили крила, а они пали и не могу да нас прате. Изгубили су веру да могу да нас победе, а ми смо је добили више него икад. У једном моменту, сећам се, Трива је центрирао, примио сам је на 16 метара, гурнем је мало напред и помислим „сада мора бити гол“, али погодим пречку и лопта падне испред линије. Мислио сам да је то била наша последња шанса. Ипак, добили смо још једну, дао сам трећи гол за 3:2 и огромну победу.
После те утакмице, у Новом Саду је уследило незапамћено славље. Kолико је публика допринела освајању прве шампионске титуле и каква је атмосфера владала на утакмицама Војводине те сезоне?
– Нама је било уживање да играмо пред новосадском публиком. Ја сам одмах осетио ту неку повезаност са Новосађанима још од пионирских дана. У сваком тренутку, осећали смо се заиста као код куће. Нико од нас није тражио ни очекивао да будемо прваци. Када не бисмо победили, нико нам не би звиждао. Напротив. Када смо кренули да побеђујемо, навијачи су нас подржали максимално. Морално је невероватно значајно када вас публика подржава на тај начин. Они су нам толико давали ветар у леђа и тако додатно подигли наше већ велико самопоуздање. Сећам се последњег кола у јесењем делу, Олимпија је гостовала у Новом Саду и они су на полувремену водили 0:1. Нисте могли да чујете ниједан звижук, већ су нас подржали и у другом полувремену и успели смо да дођемо до 1:1 и постанемо јесењи прваци. Подршка публике је јако значајна. Ипак, то се не осети толико када је добра, колико је тешко када је подршка негативна, када навијачи неког не прихвате. Тада почнете да сумњате у себе. Ја сам имао среће да ме је публика обожавала. Нови Сад је мој град. Када бих изашао у град, сви су ме тапшали по рамену, поздрављали ме, увек сам осетио ту узајамну приврженост и праву домаћинску атмосферу.
У четвртфиналу, Војводина је у првом мечу победила Селтик са 1:0, да би у реваншу изгубила 2:0 и то тако што је други гол примила у 92. минуту после недосуђеног фаула над голманом. Селтик је касније освојио титулу шампиона Европе, а једини пораз те сезоне је доживео од Војводине у Новом Саду. Многи њихови играчи су касније признали не само да су други гол постигли након фаула над голманом, већ да је Војводина била најбољи тим против кога су играли те сезоне. Kолико истине има у томе да је Војводина, са Вама у тиму, могла и до самог европског трона?
– Није на мени да дам тај одговор, а и јако је тешко претпоставити шта би било кад би било. Када смо играли у Мадриду, у том трећем мечу, шкотски судија нам је избацио двојицу играча, а ја сам пре Селтика отишао у иностранство. Воша је практично у првом мечу са Селтиком имала три играча мање. У реваншу смо примили тај други гол о ком сви причају да је био после фаула над Пантом. Нико не може да каже шта би било, али да смо остали комплетни, не само због мене, него и да Трива и Пушибрк нису били суспендовани, имали бисмо веће шансе да тучемо Шкоте. И поред тога, та екипа је победила Селтик у Новом Саду 1:0. Апсолутно су се провукли против нас. Жалим што се тако то десило – истакао је Силвестер Такач, који је поручио да ће, ако то околности дозволе, из Француске сигурно доћи у Нови Сад на централно обележавање 55. годишњице од освајања прве шампионске титуле, која је предвиђена за 15. јун.
