Када је Атлетико Мадрид надокнадио у реваншу 3:1 из Новог Сада, победом резултатом 2:0, мало ко је веровао да Воша има снаге да у мајсторици победи шпанског актуелног шампиона. Али, онда је свануо тај 21. децембар 1966. године. Један од најзначајнијих дана у историји Војводине.

Увертира пред овај меч никако није обећавала. Тадашњи технички директор Вујадин Бошков прихватио је понуду Атлетика да се трећи меч ипак игра у Мадриду, уместо на неутралном терену. Да није било Силвестера Такача, то би можда била кобна одлука. Атлетико је већ после шест минута повео са 2:0. Такач је постигао погодак за 1:2, а Воша је до краја успела да избори продужетке, у којима је Такач постигао и трећи погодак за преокрет и коначних 2:3, те тако обезбедио Војводини највећи успех и на међународној сцени, који ниједна генерација „старе даме“ до данас није успела да понови.

Након те историјске победе, Такач је потписао за француски Рен, а Воша без једног од својих најбољих играча и првог голгетера, ипак није успела да елиминише шкотски Селтик, који је касније и подигао пехар првака Европе.

– Тај Атлетико Мадрид је у то време био јако добра екипа. Ми смо их добили и имали лепу предност од 3:1, али у другом мечу су нас разбили. Нисмо прешли пола, добили су нас 2:0 и добро смо прошли да се изборимо за трећи меч. По тадашњем правилу, није било гола у гостима, а одлука је била да се и трећи меч игра у Мадриду и ми смо остали тамо седам дана. У међувремену, Атлетико је играо градски дерби, Реал их је добио 2:1 и ми смо тада помислили „што не бисмо могли и ми?“. И почне трећа утакмица, кад они поведу 2:0. У једном моменту, помислио сам „само да не буде више“. Ипак, ја сам дао први гол из слободног ударца за 2:1. Друго полувреме, кренули смо да газимо, они су падали и тада је до изражаја дошла та наша, Станетова физичка спрема. Ми смо њих надиграли на сваком делу терена. Мита Радовић је ушао у средину и дао гол под пречку за 2:2. Идемо даље, ми смо добили крила, а они пали и не могу да нас прате. Изгубили су веру да могу да нас победе, а ми смо је добили више него икад. У једном моменту, сећам се, Трива је центрирао, примио сам је на 16 метара, гурнем је мало напред и помислим „сада мора бити гол“, али погодим пречку и лопта падне испред линије. Мислио сам да је то била наша последња шанса. Ипак, добили смо још једну, дао сам трећи гол за 3:2 и огромну победу – присетио се Такач не тако давно, када је Војводина обележавала 55 година од историјске 1966. шампионске године.

Члан те чувене генерације био је и Радивој Мика Радосав један је од тројице играча из прве шампионске генерације који је докторирао на катедри за фудбал. Он се такође и више од пет деценија касније присетио историјске победе над Атлетиком.

– Тај тим Атлетико Мадрида је био прејак. Мендоза је био њихов главни играч. Прву смо их добили, али и поред тога, нико није могао да верује да можемо да издржимо и у реваншу. После 2:0, играла се и та трећа утакмица, а Вујке је вероватно рачунао на то да ћемо изгубити, па је због тога пристао да се игра у Шпанији, уместо на неутралном терену у Холандији. Вујке је прихватио да играмо у Мадриду, али нам је Атлетико платио све трошкове током тих седам дана до наредне утакмице. Нико није веровао у пролаз. Међутим, десило се чудо и ми смо остварили наш и сан свих наших навијача – присетио се и Мика Радосав приликом обележавања 55 година од прве шампионске титуле.

Нажалост, уследила је болна елиминација, а између Атлетика и Селтика, Силвестер Такач је отишао у француски Рен и то више није била иста екипа.

– Јако је тешко претпоставити шта би било кад би било. Када смо играли у Мадриду, у том трећем мечу, шкотски судија нам је избацио двојицу играча, а ја сам пре Селтика отишао у иностранство. Воша је практично у првом мечу са Селтиком имала три играча мање. У реваншу смо примили тај други гол о ком сви причају да је био после фаула над Пантом. Нико не може да каже шта би било, али да смо остали комплетни, не само због мене, него и да Трива и Пушибрк нису били суспендовани, имали бисмо веће шансе да тучемо Шкоте. И поред тога, та екипа је победила Селтик у Новом Саду 1:0. Апсолутно су се провукли против нас. Жалим што се тако то десило – рекао је Такач.

Недавно је о јесењем успеху из 1966. говорио још један члан прве шампионске генерације Васа Пушибрк, који се и данас савршено сећа мечева са Атлетиком и тврди – све би било другачије да је остао Силвестер Такач.

– Дочекани смо из Мадрида као хероји. Били су то незаборавни моменти, величанствено нешто. Осећало се на сваком ћошку задовољство и срећа људи. Једва смо сви чекали наредни меч. Нови Сад је живео за фудбал и своју Војводину. Резултат је наравно одјекнуо у целој Југославији и тих дана је била само једна спортска тема – Војводина. Ипак, између Атлетика и Селтика продали смо Силвестера Такача. Он је био наш најбољи стрелац и игра с њим и без њега није више била иста. Не волим да причам шта би било, кад би било, али да је остао, ко зна какав би био исход целе приче – сматра Васа Пушибрк.