Година је 1965. У послератној Југославији, и даље живи мит о „великој четворци“. Црвена звезда, Партизан, Динамо Загреб и сплитски Хајдук смењују се на шампионском постољу тадашње Прве савезне лиге Југославије. Током претходних 19 година, није се појавио нити један тим који је успео да прекине доминацију „велике четворке“, а онда се појавила једна чудесна генерација. У сезони 1965/66, Војводина је освојила шампионску титулу испред другопласираног Динама и трећепласираног Вележа.
Прошле недеље сећања о чувеној сезони испричао је најбољи стрелац „старе даме“ Силвестер Такач, а сада је нове успомене открио и др Радивој Мика Радосав.
Он је за Вошу одиграо 25 утакмица у европским такмичењима (КЕШ, Куп сајамских градова, Интертото куп) што је посебно много ако узмемо у обзир да су се тада сва такмичења одвијала по куп систему. Поред тога што је оставио неизбрисив траг у најуспешнијем периоду Војводине, др Мика Радосав је наставио да служи својој „старој дами“ и наредних пет деценија.
Уз Стевана Секереша и Вељка Алексића, један је од тројице играча из прве шампионске генерације који је докторирао на катедри за фудбал. Мика је по завршетку каријере отворио чувену школу „РМР“ која је и даље активна, а до данас је изнедрила некa од највећих имена новијих генерација Војводине, као што су Жељко Бркић, Гојко Kачар, Александар Kатаи, Слободан Медојевић, Огњен Мудрински, Марко Полетановић, Дејан Мелег, садашњи тренер голмана Милан Јованић и многи други.
Ове године, ФК Војводина обележава 55 година од освајања своје прве шампионске титуле, а Радивој Мика Радосав је из своје фиоке сећања изнео неке од најлепших успомена.
– Hедељу дана пре почетка првенства задесио ме је пех. Доживео сам тешку повреду, односно прелом ноге. Био сам стандардни репрезентативац у свим млађим категоријама, постао првотимац Војводине, био сам у великом успону и у најтежем тренутку ме је задесила та повреда. Сећам се, играли смо у Мађарској неку припремну утакмицу. У повратку, успут смо свратили у Суботицу, где нас је угостио Спартак и на том мечу голман ми је поломио ногу. Уместо главне улоге у шампионском тиму, ја сам добио гипс. Нисам одиграо ниједну јесењу утакмицу. Срећом, на пролеће сам се опоравио и почео да играм – почиње причу др Радивој Мика Радосав.
Шта је оно што је ту генерацију Војводине чинило тако добрим тимом? Kакав је био начин игре те екипе?
– То је био један посебан тим, који је имао све што је у том тренутку било потребно да постане шампион. Имали смо стамену и искусну одбрану – Пантелића, Вучинића, Радовића, Николића, Секереша, Брзића. Испред смо били Савић, Тривић и ја, а напред смо имали једног Такача. Сви смо трчали и били жестоки радници, млади и жељни доказивања. Нас је красила та жеља, али и искуство и послушност свих играча који су сарађивали на терену. Били смо као један.
Kолико дуго је стварана та генерација и када сте по први пут помислили да би то могао да постане шампионски тим?
– Све је некако ишло својим током и ствари су се временом постављале на својe местo. Савић и Тривић су дошли годину дана раније и тада је можда почела да се склапа та шампионска екипа. Играли смо неколико турнира по Мађарској и у Новом Саду, та екипа се уигравала годину дана да би била компактна на терену. Једноставно, играли смо доминантно у односу на остале екипе. Нисмо имали неке скакаче, високе играче и нисмо могли да се ослонимо на игру главом, али смо имали одличну комбинаторику, знали смо да играмо другачије него што се играло у то време. Имали смо веома, веома јак састав. Оно што је посебно било занимљиво јесте позиционирање између Савића, Тривића и мене. Ја сам играо „деветку“ и на папиру најистуренији, али на терену је било другачије. И Савић и Тривић и ја смо играли и полутке и били најистуренији, по потреби. Када један остане горе, друга двојица се враћају и затварају.
На кога сте гледали као на највећег ривала у борби за титулу те сезоне и у којим градовима је било најтеже освојити бодове?
– Тада нико није могао да нам стане на црту. Ми смо тукли Звезду и Партизан у Београду, Динамо у Загребу, Хајдук у Сплиту. Против тимова „велике четворке“ изгубили смо само од Звезде у Новом Саду. Разлика у квалитету је била огромна, нико нам није био ривал. Све смо некако решавали лако. Ни против једне екипе се нисмо бранили, све смо нападали у жељи да им дамо гол више. Сећам се и последњег кола када смо победили и Олимпију усред Љубљане са 6:0. То је био шлаг на торти, да даш неком шест комада на њиховом терену.
Kаква је била атмосфера на утакмицама Војводине у Новом Саду у то време и колико су вам навијачи помогли на путу до шампионске титуле?
– У Новом Саду готово увек је био пун стадион, имали смо огромну подршку. У оној генерацији, са Тозом и Вујкетом, Нови Сад је очекивао титулу, али је није добио. Када смо се ми појавили, некако се осетило у ваздуху да ћемо постати шампиони. Навијачи су ишли авионом касније са нама на гостовања у Купу европских шампиона. Био је то један леп период.
Kолико је Вујадин Бошков био значајан за освајање прве шампионске титуле и у чему се огледао његов највећи допринос том успеху?
– У организацији клуба, Вујке је био прави. На терену и није толико, но то ни није био његов задатак. На терену је главни био Бранко Станковић и он је најзаслужнији за наше успехе. Стане нас је физички припремио на прави начин. Вујке је од Војводине направио стабилан и велики клуб, али је Стане направио тај тим својим жестоким радом и дисциплином.
У наредној сезони, у 1/16 финала Kупа европских шампиона, Војводина је елиминисала бечку Адмиру, а потом се у осмини финала састала са Атлетико Мадридом, кога је у првом мечу у Новом Саду победила резултатом 3:1. Kакво је Ваше сећање на дуеле са Мадриђанима?
– Тај тим Атлетико Мадрида је био прејак. Мендоза је био њихов главни играч. Прву смо их добили, али и поред тога, нико није могао да верује да можемо да издржимо и у реваншу. После 2:0, играла се и та трећа утакмица, а Вујке је вероватно рачунао на то да ћемо изгубити, па је због тога пристао да се игра у Шпанији, уместо на неутралном терену у Холандији. Вујке је прихватио да играмо у Мадриду, али нам је Атлетико платио све трошкове током тих седам дана до наредне утакмице. Нико није веровао у пролаз. Међутим, десило се чудо.
У тренутку када сте се пласирали у четвртфинале, да ли сте мислили да можете да идете до самог краја и освојите Kуп шампиона?
– Та мисао нам није била ни на крај памети, зато је и био шок све што се даље дешавало. Само смо уживали и играли најбоље што умемо, али срећа није била на нашој страни. Сви се добро сећамо тог фаула МекНила над Пантом, судија га није свирао… Ипак, и поред свега тога, наш успех је био огроман. Испоставиће се до данас највећи у историји клуба.
Сви фудбалери Селтика из те сезоне су рекли да је Војводина била убедљиво најбољи тим против којег су играли, чак много бољи и од Интера, који је пре тога два пута узастопно освајао Kуп шампиона и кога је Селтик победио у финалу. Kако сте реаговали када сте сазнали да ће вам Селтик бити ривал у четвртфиналу и колико сте веровали да можете да га избаците из такмичења и пласирате се у полуфинале?
– Знали смо да нас чека тежак ривал, али нисмо много размишљали о њима. Играли смо одлично, нарочито ту прву утакмицу и заиста смо их заслужено победили. Нисам изненађен када чујем да су у Селтику сматрали Војводину најопаснијим ривалом. У оној великој Југославији, која је имала страшне тимове, били смо дупло бољи од свих у тих годину и по дана.
Да ли можете да се сетите неке посебно занимљиве или смешне анегдоте у вези са било којом од те две утакмице против Селтика?
– Та лопта којом смо играли у Новом Саду је најлепша успомена коју имам. Kада је судија свирао крај, неко је од среће умало мене погодио. Ја сам потрчао и узео лопту, нико је није тражио и ја сам је понео са собом. И дан данас је чувам, то је најлепша успомена коју сам могао да добијем и ја је чувам све ове године – закључио је др Мика Радосав уз напомену да ће радо понети лопту са утакмице са Селтиком када у јуну буде званична церемонија поводом обележавања 55 година од историјске титуле.
