Вујадин Бошков
Током деценија, кроз фудбалски клуб Војводина прошли су многи велики играчи и тренери, који су славу клуба касније проносили широм Европе и света. Ипак, међу свима њима, једно име се издваја као највеће у читавој историји Војводине – Вујадин Бошков. Као технички директор, био је најзаслужнији за освајање прве титуле шампиона Југославије 1966. године, да би почетком седамдесетих година оформио клупски тренинг центар у Ветернику, који од 1996. године носи његово име.
Вујадин Бошков рођен је 16. маја 1931. године у Бегечу, од оца Боје и мајке Марије. Имао је две млађе сестре и једног старијег брата, који је нажалост погинуо врло млад. Завршио је трговачку школу, а за први тим Војводине дебитовао је са само 15 година.
Њега је открио и међу црвено-беле га довео легендарни тренер Бане Секулић, а Бошков је за Војводину наступао пуних 14 година (1946. – 1960) и за то време одиграо 512 утакмица. Играо је у везном реду и био члан генерације која је 1951. по први пут у историји клуба дошла до финала Купа маршала Тита, а 1957. постала вицешампион Југославије и дошла до финала Средњоевропског купа. По одласку из Војводине, годину дана провео је у италијанској Сампдорији, а потом још две сезоне у швајцарском Јанг бојсу, где је истовремено обављао и дужност тренера и где је завршио играчку каријеру.
Био је члан репрезентације Југославије, за коју је од 1951. до 1958. године одиграо укупно 57 утакмица, при чему је био део тима који је наступио на Светским првенствима 1954. године у Швајцарској и 1958. у Шведској. Такође, био је члан олимпијске репрезентације која је 1952. године у Хелсинкију освојила сребрну медаљу. Забележио је и један наступ на ревијалном мечу за репрезентацију Европе.
По завршетку играчке каријере, Бошков се 1964. године вратио у Војводину и преузео функцију техничког директора клуба. Као такав, био је најзаслужнији за ангажовање тренера Бранка Станковића и селектирање тима који ће две године касније постати шампион Југославије, а већ у наредној сезони догурати до четвртфинала Купа европских шампиона. У Војводини је остао пуних седам година, све до 1971, а пред крај свог рада оформио је клупски тренинг центар у Ветернику, који је две и по деценије касније добио његово име.
Након поновног одласка из Војводине, посветио се тренерском послу и имао је импозантну тренерску каријеру, током које је са Реал Мадридом освојио титулу шампиона Шпаније (1980) и два Купа краља (1980, 1982), са Сампдоријом титулу шампиона Италије (1991), Куп победника купова (1990), два Купа Италије (1988, 1989) и један Суперкуп Италије (1991), а са Ден Хагом Куп Холандије (1975). Са Реал Мадридом је 1981. дошао до финала Купа европских шампиона, а са Сампдоријом до финала Купа победника купова (1989) и такође до финала Купа европских шампиона (1992).
Током своје тренерске каријере, тренирао је још и Фејенорд, Сарагосу, Хихон, Асколи (увео га у Серију А 1986), Рому (остао упамћен као тренер који је у први тим уврстио легендарног Франческа Тотија и то на наговор још једног бившег играча Војводине Синише Михајловића), Наполи, Сервет и Перуђу. Од 1970. до 1973. и од 1999. до 2000. године био је селектор Југославије, при чему је у оба наврата успео да одведе репрезентацију на велика такмичења – Светско првенство у Западној Немачкој 1974. и Европско првенство у Холандији и Белгији 2000. године. По завршетку тренерске каријере, именован је за почасног селектора Југославије.
Преминуо је 27. априла 2014. године у Новом Саду, баш у години у којој је његова Војводина прославила свој 100. рођендан и свега неколико недеља пре него што је освојила свој први Куп Србије у историји клуба. Сахрањен је на гробљу у Бегечу, а сахрани су, поред највиших представника Фудбалског савеза Србије, присуствовали и представници Реал Мадрида и Сампдорије, чији навијачи су дошли да му одају почаст и опросте се са човеком који им је донео једину титулу шампиона Италије у историји клуба. У његову част, утакмице полуфинала Лиге шампиона те сезоне почеле су са минутом ћутања, а на утакмицама квалификација за Лигу Европе 2015. године, навијачи Војводине и Сампдорије су кореографијама показали колико вреднују и цене све оно што је велики Вујке урадио за оба клуба.
Вујадин Бошков је имао много легендарних фраза и изрека, међу којима је и “Фудбал је фудбал”, по чему се и дан-данас зове једна радијска емисија у Шпанији. Ипак, навијачима Војводине најупечатљивија је изјава у којој је на најбољи начин дефинисао свој однос и емоцију према клубу, а која је пренета у књизи Мирослава Гавриловића “Вујке један једини”:
“Војводина је на једној страни, а сви остали су на другој. Тако је било и тако ће заувек остати. Волим и поштујем све клубове у којима сам био играч и тренер, али само је Војводина – једна једина!”