Данас је у просторијама ФК Војводина, на стадиону „Карађорђе“ одржана комеморација у част бившег играча „старе даме“, Зорана Дакића.

Зоран Дакић је рођен 28. јула 1940. године у Шапцу, где је у дресу Мачве започео фудбалску каријеру. Како је и сам причао, његов почетак каријере био је посебно интересантан, а најзанимљивије детаље из његовог живота  и каријере открио је секретар Секције ветерана ФК Војводина, Цвијан Савковић.

– Као дечак, играо је фудбал на лицади са Војиславом Мелићем и Селимиром Милошевићем, приметио их је чувени Ћеле Вилотић и понудио им је да дођу на тренинг Мачве и тако су сви заједно почели да играју за подмладак. Након што су тројица играча Мачве отишла, они су као 16-годишњаци постали првотимци, а убрзо и стандардни играчи прве поставе. Добре игре чуле су се до Београда, па је Дакић каријеру наставио у ОФК Београду, а Мелић и Милошевић су завршили у Црвеној звезди. Дакић је у ОФК Београду провео пет сезона, освојио је два Купа Југославије, био је стандардан у најбољој генерацији чувених „романтичара“ међу којима су била славна имена као што су – Степановић, Кривокућа, Скоблар, Петковић, Самарџић и Сантрач – открио је Цвијан Савковић.

Након ОФК Београда, уследио је долазак у Нови Сад, који је променио његов живот и каријеру. Ту је упознао своју супругу, засновао породицу, и касније се вратио да живи.

– У Војводину је дошао пред сезону 1966/67, као велико појачање шампионске генерације, која је претходне освојила прву шампионску титулу. Са Вошом је играо у Купу шампиона и био је важан члан екипе све до 1970. године до када је уписао 137 званичних утакмица за „стару даму“. Након Војводине, пут га је одвео у Француску, где је наступао две сезоне за Ремс и потом још две за Ажаксио. Током боравка у Француској стекао је и тренерску диплому, па је одмах по завршетку играчке започео нову каријеру. Чак девет година провео је као помоћни тренер Дизелдорфа, а касније је као тренер радио у Анголи и Габону. По завршетку тренерске каријере, вратио се у Нови Сад, где је и живео до смрти. Био је у браку са познатом атлетичарком Штефицом Краут-Хакер, са којом има два сина, Жељка и Срђана. Његов син Жељко је дете Војводине. Он је са омладинцима освојио Куп Југославије 1986. године, а потом је и као првотимац освојио другу титулу у историји клуба 1989. Зоран Дакић је у пензионерским данима често бодрио своју Војводину са трибина, али је такође пратио и утакмице одбојкашког клуба, чији је био велики навијач. Увек је био расположен, насмејан и ведрог духа и као таквог ћемо га заувек и памтити – рекао је Савковић.

У име ФК Војводина, од Зорана Дакића бираним речима опростио се и његов бивши саиграч, Васа Пушибрк, члан шампионске генерације и председник Секције ветерана „старе даме“.

– Војводина је у то време доводила такве играче, који су тада били права појачања за наш тим. Било је дивно присећати се великих утакмица са ОФК Београдом, који је у то време имао јак тим и драго ми је што је након њих постао наш саиграч. Такође, ми смо овде, на овом стадиону тренирали заједно, ту је тренирала и његова супруга, атлетичарка Штефица, где се и родила та велика љубав из које су дошла и два дивна сина. Овде смо тренирали, овде смо се дружили и проводили много заједничког времена, и баш зато сам поносан што у његову част одржавамо комеморацију овде, на том истом стадиону – почео је причу Васа Пушибрк.

Он се потом присетио због чега је Зоран Дакић био тако посебан као играч, али и као човек, јер је увек и у свему био – професионалац.

– Зоран је увек имао тај један невероватан режим живота, као професионалац и човек, због чега сам му се увек дивио. Зоран је пазио на сваки детаљ свог живота, од исхране, масажа, припрема за утакмицу, ретко се у тим временима виђао такав професионалац. Наши животи су се размимоишли, иако смо заједно отишли у француски Ремс, али сам ја отишао када је дошао Милан Галић. Касније га је пут одвео у Ажаксио, на Корзику, у клуб који је у то време био један од најбоље организованих. По завршетку играчке каријере и дугогодишњег тренерског рада, најпре у Дизелдорфу и касније у Анголи и Габону, Зоран је своје гнездо направио у свом Новом Саду, са својом децом и својом Штефицом. Ту на Кеју, где је имао поглед на широки Дунав, ишао је на Рибљу пијацу и често сам га виђао на бициклу како обавља свакодневне послове за своју породицу. Посебно сам срећан због њега што је дочекао децу своје деце, био је диван деда, велики човек и мој велики пријатељ и нека му је вечна слава – рекао је Васа Пушибрк.